Na Božić sama

854 33 2
                                    

Približavao se deveti mjesec i Mario se morao vratit u Zagreb. Ivana je znala da će taj dan doći , ali ne tako skoro. Skoro svaki dan su provodili zajedno i nerazdvojni.

Mario: znas da odlazim za dva dana??

Ivana: da znam, ali što ćemo sad

Mario: ja,ja ne znam kako ću te pustiti. Ja ne mogu.

Ivana: znam, ali mi tu nemožemo nista. Takvi su nam životi.

Mario: a što da radim ondje kada mislim samo na tebe.

Ivana: nemoj mi to govoriti, nemoj. Moramo još ova dva dana uživati.

Mario: ja ne želim prekinuti ovo s
Što imamo. Meni to puno znači.

Ivana : i meni, ali mi cemo biti razdvojeni na 200km, kakva ce to biti veza. Znam da ces pronaci bolju od mene tamo negdje. Možda bi bilo bolje da......

Mario: ne nebi bilo bolje i necu ti to dopustiti, nema šanse. U životu nikada nisam imao nešto ovakvo.

Ivana: znam, znam zato je još teže.

Dva dana su potpuno uživali, a onda je sjeo u svoj auto i otišao. Zvao ju je svaki dan, ali nije to tako išlo ona je studirala , a on je imao treninge, utakmice, odlazio je u druge države. Napokon nakon dva mjeseca Mario je imao utakmicu u Osijeku. Ivana nije mogla dočekati da ga ugleda. Ali ne, njega nije bilo. Čekala je još dva sata nakon što skoro nitko više nije izlazio. Pomislila je da ju je ostavio. Krenula je kući, ali je propustila autobus. Plakala je i htjela je umrijeti. Ogromna bol ju je proždirala iznutra jer njega nije bilo. Tako je prošao i  Božić, a od njega ni poruka. Ivana je bila sigurna da je sve gotovo. Postala je depresivna i nije htjela izaći iz kuće. Sebe je krivila za sve, a nije ni sama znala za što.

Kako mi je Mario Mandzukic promijenio zivot!Where stories live. Discover now