Miracles are possible

Prolog

Bilo je to tipično zatišje pred buru. Dosadan letnji dan. Suv vazduh je parao pluća, toliko vreo da nije moglo da se diše, bez daška vetra. Vazduh bez vazduha.

Sve je bilo mirno i nepomično. Ni životinje, ni ljudi nisu imali volju ni za šta, kao da su znali da se nešto sprema. Pixi je lenjo mahnula repom, nemajući volje da ga pomeri dovoljno daleko kako bi i on ponovo bio u hladu, sada kada se sunce pomerilo.
Ceo krajolik je ličio na pejzaž nekog slikara, nepomično zelenilo koje je okruživalo pompeznu zgradu, jednako nepomičnu, jednako zastrašujuću kao i ono što se spremalo.

Istrčao je iz zgrade u pratnji nekolicine učenika. Već nakon nekoliko metara, bilo je teško udahnuti. Osećao se slatkast, neprirodan miris, a vazduh je nekako, činilo se, postao još gušći, kao da su se odjednom našli u bazenu javorovog sirupa.

„Budite spremni! Morate dati sve od sebe! Sve se svodi na ovo."

Nije bilo ni mesto ni vreme za motivacione govore i dalja ohrabrenja. Svi su znali šta im je činiti. Kao što je rekao, sve se svodilo na ovo. Morali su da deluju, budu odlučni i brzi. Jer na kraju, moralo je da prelomi na jednu stranu. Dobro ili zlo. Večita borba.

Iako je do malopre nebo bilo savršeno plavo, bez ijednog jedinog oblačka, odjednom je nastao hlad, da bi potom sunca potpuno nestalo. Sivo nebo delovalo je sumorno. Okretali su se oko sebe, ali još uvek nisu nikoga videli. Lišće je počelo da šuška, grane drveća da se njišu, isprva lagano i polako. Vetar koji se javio tako iznenada i bivao sve jači i jači. Dizao je prašinu, pesak, kamenčiće sa stazica koje nisu bile betonirane.
Četvorka koja je malopre izašla, sada je imala problema da se vidi međusobno, a kamo li da vidi šta dolazi.

„Ne razdvajajte se! Budite na okupu!"

Ali to je bilo lakše reći nego uraditi. Iako je vikao, od fijukanja vetra, sada se malo šta čulo. Nebo je postajalo sve tamnije i tamnije, dok ih nije okružilo potpuno crnilo. TAMNI DAN, kao što kaže proročanstvo.

Još dve prilike su se stvorile na čistini. Delovalo je kao da su se materijalizovale ni iz čega. Više su ih osetili nego videli. Obe su bile obučene u potpuno crne dugačke odore, sa širokim kapuljačama koje skrivaju lica, koja su bila veoma slična. Na jednom se video samo zadovoljni, pobedonosni, zlobni osmeh. Čisto zlo. Drugo lice je bilo u tami.

Prolomila se munja, osvetlivši makar na kratko okupljenu grupicu, koja je vodila bitku mnogo veću od njih samih. Strah je bio opipljiv, ali isto tako i hrabrost. Neće se predati bez borbe.

Uz još jedan bljesak munje, prolomio se i prateći zaglušujući prasak, osvetlivši ih taman dovoljno da otkrije lice druge osobe, koja je skinula kapuljaču. Ledene oči su sijale, a na avetinjski belom licu se jasno videlo jedino osećanje koje je preostalo, mržnja.