Miracles are possible

Trideset i sedmo poglavlje

Vreme kao da je stalo.

Narednih nekoliko dana su živeli u svom balonu od sapunice, čekajući tren kada će nemilosrdno pući.

Znali su da je to neminovno. Krali su zajedničke momente, skladišteći ih u memoriju duše.

Kad god nije bio po nekim sastancima i savetima, vreme je provodio sa njom i njenim prijateljima.

Ako su bili u grupi, uglavnom je bio tih.

Bilo mu je dovoljno da bude u istoj prostoriji sa njom, da udišu isti vazduh, da oseti dašak njenog mirisa kada prođe rukom kroz kosu, ili odmahne glavom, ne slažući se sa nečim što je Lea rekla.

Bio je poput njene senke. Ono što ga je iznenadilo, ni njenim prijateljima nije smetao, to se prvenstveno odnosilo na Bastiana, koji dugo nije mogao da ga smisli.

Valjda su shvatili da su svi na istoj strani.

Ana je želela da sazna sve što je propustila, od momenta kada je otišla sa svojom tetkom, do momenta kada se vratila.

Imala je i dug, ženski, razgovor sa Leom i Gaby, bilo joj je drago da čuje kako je Bastian popravio ponašanje prema njoj i kako su sada često zajedno, iako nisu stavili neku etiketu na taj svoj odnos, bilo je jasno da su u nekoj vrsti veze.

Ana je bila sigurna da će Bastian brzo da joj prizna šta oseća, jer je to bilo i više nego očigledno.

Koliko god volela svoje prijatelje, ipak bi jedva dočekala da ostane nasamo sa Dimitrijem.

Nije im trebao neki poseban izgovor ili dogovaranje, bilo bi dovoljno da se pogledaju i shvate da im je taj prostor odjednom premali za iskričava osećanja i nesavladivu potrebu da provode vreme sami.

Pozdravila bi se sa ostalima i izašli bi. Često su bili napolju, kao dok su trenirali njene moći, bilo je neke utehe u tim poznatim ritualima, mada su jednako uživali i u novim stvarima.

Prvo veče od njenog povratka, posle šetnje ju je ispratio do sobe.

Bilo je čudno ponovo se naći u njoj. Nije se mnogo stvari promenilo, ali je opet bilo neobično. Nije se osećala dobrodšlo, bez obzira što je to je to bila njena soba. Nije znala da opiše taj osećaj.

Bila mu je okrenuta leđima, a srce je počelo da joj lupa o grudni koš, preteći da izađe napolje, činilo se da će da se onesvesti od same pomisli da ga pita, nekako je sada to pitanje imalo mnogo veću težinu, ali jednom kad joj se oformilo u glavi, nije mogla tamo da ga zadrži.

Uspela je da promuca nešto, ali nije je razumeo.

"Šta si rekla?" Upitao je mršteći se, jer je zvučala totalno nerazumljivo.

Ugrizla se za usnu i nesigurno ga pogledala.

"Da li bi ostao večeras sa mnom?" Promucala je sasvim tiho, pokušavajući da se spremi za odbijanje.

Međutim ono nije došlo. Prišao joj je i poljubio je u čelo, a ona se opustila, naslonivši se na njega.

"Naravno."

Mir koji ju je preplavio je bio neočekivan, ali i više nego dobrodošao, kao talas koji te spokojno ljuljuška, a ne da ti da potoneš.

Osećala je da je to ispravno. Da je to ono pravo. A mogla je da oseti da je i on miran, što joj je izmamilo osmeh.

Već te večeri je uspeo da je iznervira.

Džentlmenski se ponudio da spava na podu, što Ana nije htela da dozvoli ni u ludilu.