Miracles are possible

Dvadeset peto poglavlje

Pozdrav drugari! Evo jednog dugačkog, šarenog poglavlja za ovaj hladni ponedeljak, nadam se da će vas malo zagrejati i olakšati početak radne nedelje :) Uživajte i pišite kako vam se sviđa, jer mislim da ima malo razlike u odnosu na ostala, videćete već ;) Grlim vas!

„Heej!“ Povikala je, a Lea se okrenula i široko joj se nasmešila.

„Oo evo moje vrednice!“ Gledala je u zadihanu, raščupanu Anu, pa je pogledala preko njenog ramena u Dimitrija.

„Sve ok sa vama?“ Ana je bacila kratki pogled ka njemu, ne okrenuvši potpuno glavu, nije želela da vidi kako ga posmatra.

„Isto kao i sinoć, ali mislim da sam delimično napredovala što se tiče moći.“ Polako su išle uz stepenice ka učionici. „Razumem kako funkcioniše vatra. Samo još da uspem lepo da ih razdvojim jednu od druge i da budem u mogućnosti da koristim obe u isto vreme, ali mislim da će to teško ići.“

„Polako Ana, tek si počela. Koliko dugo si vežbala vodu, nemoj da si na kraj srca.“

Lea je bila u pravu i Ana je bila svesna toga. Trebalo joj je dugo vremena da probudi moć vode, isto tako bilo je potrebno vreme i da je savlada.

Naravno da bi do kraja godine usavršila još dosta toga prateći program koji su imali svi učenici i nije mogla očekivati da vatru savlada preko noći, ali bila je nestrpljiva.

Nije joj se sviđalo što je opet frik i što se opet neće uklapati čim ostali saznaju za njene dvojne moći.

Bila je činjenica da će većina da je se plaši, što joj nije baš smetalo, jer ju je većina kolega nervirala, ali ona je htela da se uklopi, da bude prihvaćena, makar delimično.

Počela je polako da se miri sa činjenicom da će uvek da se izdvaja i bude posebna, na neki način, mada je znala da će i za to ipak biti potrebno neko vreme.

„U pravu si.“ Rekla je konačno, kada je shvatila da predugo ćuti.

Stigli su na vreme, profesor još uvek nije bio tu, kao ni Bastian. Ana je pretpostavila da će on ostati sa Gaby danas, sumnjala je da će njih dvoje uopšte doći danas na nastavu.

Sele su zajedno, kao i uvek, u predzanju klupu da bi mogle pomalo da ćaskaju.

Ana je bila strašno iscrpljena. Osećala se potpuno isceđeno.

„Iiii? Šta je bilo?“ Lea je polako počela čim su sele.

„U suštini sam ti sve već rekla. Otišli smo na livadicu i trenirali. Objasnio mi je kako vatra funkcioniše, a zatim sam smo pokušavali, napadala sam ga vatrenim loptama on se branio... to je to.“ Slegla je ramenima, namerno se praveći da ne razume šta tačno Lea hoće da čuje od nje.

„Dobrooo, a vas dvoje?“

„Ništa. Pravimo se da je sve u redu. Profesionalni smo.“ Prevrnula je očima na tu izjavu, a Lea se nasmejala.

„Dobro, dobro... videćemo koliko dugo ćete uspeti da budete profesionalni.“
Začikavala ju je.

Uz uzdah, Ana je spustila glavu na podlaktice, nalegavši na klupu.

Nije imala snage ni za šta. Nije mogla ni da razmišlja kako treba. Činilo se da joj se misli gube u nekom vrtlogu dok se trudila da nešto poveže. Jedna misao se izdvojila, pa je okrenula glavu ka Lei.

„Dimitri izričito zahteva da nikome ne govorim da imam moć vatre, tako da moraš da se praviš da ništa ne znaš.“ Lea je klimnula glavom.

„Nema problema!“ Rukom je napravila pokret kao da zaključava usta i baca ključ.