Miracles are possible

Drugo poglavlje

(Evo i drugog poglavlja :) Hvala svima koji čitaju priču, nadam se da vam se sviđa. I svima koji su izdvojili vreme da komentarišu i ostave vote. Ovo mi je književni prvenac, pa mi mnogo znači.
Nadam se da će vam ovo poglavlje razjasniti neke osnovne stvari o ovom mom izmišljenom svetu, svakako će sa daljim nastavcima biti sve jasnije i jasnije, a ukoliko imate pitanja, tu sam :)
Veliki ljubac, uživajte! )

Ostatak Aninog dana je prošao ubičajeno, kao i uvek. Što se tiče teoretskih predmeta bila je jedna od najboljih. Iako je često znala da ubaci neku pametnu dosetku, pa nije bila baš miljenica profesora, niko nije mogao da je optuži da se ne trudi i da ne radi. Uglavnom nije pravila nerede ili na neki drugi način osporavala profesorima autoritet, iako je ponekad bila buntovna.

Posle časova je neko vreme bila sa Sebastianom i Leom. Pili su čaj kod Lee u sobi, a onda je razgovor krenuo u smeru koji joj se uopšte nije sviđao.

Pokušavali su da je ohrabre i da joj kažu kako saradnja sa gospodinom Bellom sigurno neće biti tako katastrofalna kako je ona to zamišljala. Međutim nije se dala ubediti.

"Lako je vama kada oboje imate definisane moći. Ja čak i nemam moći." Rekla je ogorčeno.

Trudila se da ne bude ljubomorna, zaista jeste, davala je sve od sebe da bude srećna što su njeni najbolji prijatelji tako moćni i uspešni. Uglavnom je i uspevala u tome, ali ponekad bi je uhvatilo takvo raspoloženje da joj je zaista teško padalo kada bi oni pokušavali da je uteše, a nisu imali ni najmanju predstavu kako joj je i kako se oseća.

"Ne znam ni zašto uopšte raspravljamo o tome. Trebam da pokušam da pobegnem odavde." Opet. Pomislila je.

Znala je da su njeni prethodni pokušaji bili osujećeni i da je uglavnom zbog toga zapravo profesori nisu voleli. Kao što je rečno, nije imala mnogo prekršaja u svom dosijeu, ali je imala tri pokušaja bekstva.

Samo je želela da bude normalna i da vodi normalan život kao svi tinejdžeri na zemlji. Ne u Konkordiji, nego na normalnoj, običnoj planeti zemlji gde žive obični normalni ljudi kao što je ona. Daleko od sveg ovog ludila.

"Znaš da je to nemoguće. Pobogu Ana toliko si puta pokušala da je to više smešno. Neće ti dozvoliti da odeš. Kako zbog mogućnosti da bi mogla sve da nas odaš, tako i zbog tvoje bezbednosti. Zamisli da te neki demon otme i prisili te da mu kažeš kako može da uđe ovde. To bi bila katastrofa!" Mudrovala je Lea, kategorično odbacivši tu ideju. "Moraš da probudiš svoje moći! Dosta je bilo."

Ana ju je zabezeknuto pogledala. Uvređena drugaričinom pretpostavkom, pogotovo jer je ona znala sve njene muke i trud.

"Ti misliš da ja to ne želim?! Misliš da mi je drago što sam najveća čudakinja u školi?!" Prasnula je besno.

"Ana smiri se." Blago i staloženo je rekao Sebastian. Stavio joj je ruke na ramena i pokušao da je smiri, ali je skočila.

"NE! Vi se smrite! Ja moram da idem!" Okrenula se i istrčala odatle, idući ka svojoj sobi koja je bila u drugoj zgradi, jer su učenici bili raspoređeni po prezimenima, a presek je bio baš kod slova K, tako da Lea, koja se prezivala Lewis, nisi bile u istoj zgradi.

Nije više mogla da sluša njihove nebuloze. Kao da je uopšte nisu poznavali. Nikada ranije nije osetila toliko nerazumevanje sa njihove strane.

Nije znala kako da im objasni koliko je frustrirajuće bilo biti ona. Koliko je puta samo pokušala. Koliko se puta ponadala da će dozvati te svoje moći. Da će nekako neučiti da ih kontroliše, ili bar da ih dobije. Da sazna koje moći ima. Ali ne. Ništa se nije dešavalo.

Često je posmatrala druge učenike kako koriste svoje moći. Čežnjivo ih gledajući i zamišljajući kako će i ona to uspeti. Na teritoriji škole, bilo je dozvoljeno da ih koriste, dok god ih nisu koristili jedni protiv drugih. To je bilo najstrožije zabranjeno i najstrožije kažnjavano. Taj put je vrlo lako mogao da te odvede na tamnu stranu. A kada osoba jednom dospe tamo, bilo je gotovo nemoguće povratiti Svetlost i nastaviti živeti u skladu sa prirodom i belom magijom.