Miracles are possible

Trideseto poglavlje

Ćao drugari, evo konačno jedno poglavlje i novo druženje sa Dimitrijem, Anom i ekipom. Žao mi je zbog ovolike pauze, ali i sada sam jedva uspela da završim ovo poglavlje i da budem zadovoljna napisanim, između dva ispita. Trenutno je takva situacija, tako da ne smem da pričam kad će biti sledeće, da ne bude da vas lažem. Nadam se da su vam falili i da ćete uživati u ovim redovima. Hvala na podršci! Šaljemo vam Dimitri i ja puno poljubaca! :*

Još jedna mračna noć i još mračnija prostorija gde se susreću dve osobe koje ne mogu biti različitije.

Jedna odlučna u svojoj nameri, organizator i glavna karika u lancu sudbine, a druga puko oruđe da se dođe do cilja.

„I dalje sve ide po planu gospodarice, uskoro, vrlo uskoro, dobićete ono što Vam je potrebno.“ Ponizno je referisalo skorašnje događaje.

Glas iz crne katranaste mase je gotovo režao.

„Ulizice podnosim do određene granice, ne teraj me da te se rešim!“ Siktala je. „Uvek mi kažeš isto! Uvek! Sve je u redu! Plan napreduje! A ona mi pomrsi konce... i to u živosnovima! KAKO?!“

„Žao mi je, zaista ne znam. Nisam uspela toliko da se približim ni njoj ni njenom mentoru. Ne znamo zasigurno da li on uopšte zna za snove...“

„Za šta te onda čuvam ako ništa ne znaš?! Nije mogla sama da ojača! Da nauči da mi prkosi u živosnovima koje JA kreiram!“ Besnela je, dok je osoba sa druge strane crne mase preko koje su komunicirali bila zahvalna što ih još uvek dele čitavi svetovi.

„Saznaću! Evo...“

„Dosta! To više nije naophodno, završila sam sa njenim živosnovima. Četiri moći, četiri sna, apsurdno je nastavljati ovu borbu u apstraktnom svetu. Vreme je da uradim nešto konkretno.“

Istina je bila da se nakon zadnja dva živosna uopšte nije usuđivala prkositi Anastasiji u snu, iako to ni u ludilu ne bi priznala ni sebi, a kamo li drugima.

Najveći debakl je definitivno bio pokušaj napada vazduhom.

Generalna ideja je bila da pokrene uragan koji će da je povredi, usisa i izbaci kad bude na korak od smrti, kao i prethodna dva puta.

Da je ostavi bez vazduha, uplašenu i očajnu. Ali Ana na plaži je bila sve samo ne očajna i bespomoćna devojčica kakvu je očekivala da vidi.

Borila se, kontrolisala čak dva elementa i umalo otkrila njen identitet, što bi kompletno pokvarilo ostatak plana.

To joj je delimično poljuljalo samopouzdanje. Sledećeg puta, već iste te noći, došao je red na moć zemlje.

Devojka je opet bila sprena, očekivala je njen povratak. Shvatila je algoritam i kako šta funkcioniše. Na njenu žalost, nije bila neka lujka.

Ovoga puta su bile u pećini. Nije bila tako jaka kao na obali. Nešto ju je omelo. Nije uspela da slomi kontrolu živosna, ali ni jednog trenutka se nije prepustila.

Iako je pećina podrhtavala, stalagmiti i stalaktiti se lomili, padali oko nje, a zatim se i cela pećina urušila, ona je delimično kontrolisala situaciju.

Uz pomoć moći zemlje i vazduha, pomerala je kamenje, pravila sebi prolaz, nije dozvoljavala da bude živa zatrpana, iako je bila povređena.

Prkosila joj je, izazivala da napadne jače, da da sve od sebe, da je ubije već jednom i završi sa tim... Kao da ona to ne bi uradila do sada da je bilo tako jednostavno!

Malena Anastasia Kirkov je imala petlju, okuražila se, prihvatila ono što jeste i borila se u skladu sa time.

Deo nje bi možda i bio ponosan, da nije bila tako egocentrična i zabrinuta za sopstveni uspeh i očuvanje.