Miracles are possible

Trideset i šesto poglavlje

Sedeli su u Leinoj sobi. Svako od njih imao je u rukama njenu fantastičnu toplu čokoladu koja je divno mirisala, iako je napolju ponovo bilo toplo, nije im smetalo. Dan je nastavio nesmetano da teče, ne dozvoljavajući da mu neko svuče košuljicu rutine. Iako kalendarski još uvek nije bilo leto, jun se pokazivao u svoj svojoj raskoši. 

Sve je izgledalo isto, kao da se ništa nije desilo. A svi oni bili su svedoci da jeste. Dunula je u šolju, a zatim srknula malo slatke tečnosti. Stvarno je delovala okrepljujuće. 

Lea je uvek znala šta da uradi i kaže kako bi popravila stvari. Školsko dvorište je bilo sablasno prazno, vetrić bi dunuo tu i tamo, donoseći mirise leta. 

Ana je sedela na simsu prozora, posmatrajući malo svoje prijatelje, malo dvorište. Prijalo joj je da vidi svo to zelenilo i plavetnilo, posle onolike jednoličnosti Beta sveta. Sa Leinog prozora nije mogla da vidi mesto na kome se odigrao ceo onaj debakl i gde je umalo pobila svoje prijatelje. 

Jeza joj je prostrujala telom, uprkos toploti. Nije smela ni da pomisli šta bi se dalje desilo. 

Ponovo ih je pogledala. Bili su umorni, izubijani i prljavi, ali bili su srećni. Bastian je sedeo pored Gaby. Nisu se držali za ruke, ali je on palcem kružio po njenoj nadlanici.

Kada li se to desilo?!

Činilo joj se da nema prava to da pita. Ne sada. Ne nakon svega što je učinila.

"Gaby jesi sigurna da si dobro?" Upitala je po petnaesti put. Ostali nisu imali tako vidljive posledice njenog napada. 

Dobro, Lea je dvadeset minuta kukala kako joj je napravila strašnu modricu na kuku i nogama i kako treba njoj da se izvinjava jer neće moći da nosi suknjice do jeseni, ali svi su znali da se prenemaže samo kako bi se Ana bolje osećala.

"Dobro sam Ana, ne brini se. Više gotovo ništa ne osećam. Lein losion je baš čudotvoran." Nasmešila se iskreno.

"U svakom slučaju popij malo vode. To ti ne može škoditi." Rekao je Bastian, tutnuvši joj čašu u ruke, umesto tople čokolade, a Gaby se napućila. I Ana i Lea su se nasmejale.

Smeh je zvučao čudno. Gotovo pročišćavajuće. Punio je dušu milinom i srce energijom.

Pixie im se motao oko nogu. Pojavio se ponovo taman kad su bili na ulazu u dom, pa ga niko nije zaustavljao, pošao je sa njima u sobu. Možda su joj drugi i oprostili, ali on nije. Pogledao bi je prekorno, pre nego što bi seo kod nekoga u krilo. Pitala se da li je zapravo samo on iskren, ili joj prijatelji stvarno ništa ne zameraju.

Nisu još ni popili čokoladu do kraja, kada je neko zakucao na vrata. Pogledali su se zbunjeno, a Lea je otišla da otvori. Nije baš bilo mnogo izbora ko bi to mogao biti, ako je škola prazna.

Na vratima su, naravno, stajali Dimitri i gospođa Lin.

"Ima mesta za još dve šolje te tople čokolade?" Upitao je Dimitri šaljivo, gledajući preko Lee u Anu, koja je i dalje sedela na prozoru.

"Naravno." Lea se nasmešila i pustila ih unutra. Odmah je otišla sve da pripremi. Njena sobica bila je prepuna sa svima njima unutra, ali niko od njih se nije bunio, smestili su se nekako, pružajući utehu jedni drugima, samim svojim prisustvom.

Dimitri je bez reči došao do Ane i stao pored nje, naslonivši se na sims. Nije ništa rekao, a nije ni morao. Osećala je njegovu podršku, njegovu snagu, svaki njegov udah, kao sopstveni. Spustila je glavu, zagledavši se u sopstvenu šolju. Obrazi su joj buknuli od crvenila.