Miracles are possible

Jedanaesto poglavlje

Evo još jednog nastavka :) Iskreno ovo poglavlje je meni jedno od omiljenih... bar za sada ;) Neću mnogo da dužim, uživajte u čitanju, željno očekujem vaše komentare... jako me zanima šta ćete vi da mislite. Veeeliki pozdrav :*

Ana je polako išla do Dimitrijeve kancelarije.

Razmišljala je o razgovoru sa Gaby.

Pokušala je da zamisli kako bi to bilo, kako bi joj bilo da prvi put sada vidi ovaj svet.

Tako poznat, a opet tako misteriozan i tajanstven. Pun neotkrivenih pretnji.

Misli su joj ponovo odlutale do sinoćnjeg sna.

Nije znala kako da ga protumači, a nije našla ništa o tome ni u jednoj knjizi koju je imala u svojoj sobi.

Planirala je da pohara biblioteku čim završi razgovor sa Dimitrijem, svojim starim mentorom/prijateljem.

Pitala se da li će sada biti išta od toga. Nadala se da hoće.

Oni komplimenti danas? Da li znače nešto? Da li sam i ja njemu nedostajala kao on meni? Možda je mislio na mene samo zato što je bio prisiljen jer sam ga uvalila u duboko sranje?

Iskreno se nadala da nije tako.

Ali on je znao da ona nešto krije, a opet, verovao joj je kada je rekla da je čula nepoznate glasove u glavi.

To jest, nepoznati glas.

Mada se njoj činilo da ga je već negde čula.

Zar je moguće da je potpuno nepoznat? Možda se samo njen um igra sa njom.

Uzdahnula je. Ove misli su je iscrpljivale, a ona je već bila umorna od silnog uzbuđenja i nespavanja te noći. A plašila se da zaspi.

Ponovo su je ophrvala pitanja šta bi se desilo da se ugušila u snu? Da su je plamenovi dohvatili, a dim joj napunio pluća.

Da li bi bila stvarno mrtva, potpuno, totalno, skroz mrtva. Osetila je jezu kako joj se spušta niz kičmu.

Rešila je da i dalje ništa ne spominje Dimitriju, a ako on bude navaljivao, već će mu nešto reći.

Sigurno može da smisli neku uverljivu laž koja je možda i blizu istine.

Tek tada se setila da mora da priča i sa direktorkom. Pokušala je da ne razmišlja o tome.

Postala je stručnjak u izbegavanju problema.

Duboko je udahnula kada se našla ispred njegove kancelarije, kao i toliko puta pre ovoga.

Pokucala je i sačekala da dobije dozvolu, a onda je ušla.

„Ćao.“ Polako je rekla.

„Ćao. Sedi.“ Pokazao je na „njenu“ stolicu, a ona je brzo sela, pažljivo ga posmatrajući, ali on je ćutao.

„Paa… došla sam.“ Polako je rekla.

„Da, jesi.“ Osmehnuo se stranom usana. „Rekao sam ti već da sam pričao sa direktorkom.“

„Jesi.“ Klimnula je glavom. „I rekao si da ćemo da idemo kod nje.“

„Da, jesam.“

„Idemo li odmah?“ Nestrpljivo je upitala, želeći da što pre završi sa tim.

„Za pra minuta. Hoću prvo da popričam sa tom.“

„U redu.“ Rekla je polako, oprezno ga gledajući.

„Hoćeš li mi konačno reći šta se desilo noćas?“

„Noćas? Misliš nakon što nas je napao demon, vi ste nas našli i doveli nazad u školu?“ Pravila se da ne razume pitanje.