Miracles are possible

Peto poglavlje

Zdravo ljudi ^_^ Pošto sam danas izuzetno dobre volje, evo ga jedno poglavlje "malo ranije" nego inače :) I unapred da se izvinim što će naredno verovatno da kasni (tri ispita u dva dana i tako to... nego da ne smaram sa tim trivijalnostima :D ).
Uživajte u novom poglavlju i slobodno ostavite vote/comm, svaka kritika je dobrodošla :)

Polako je koračala do sobe. I da je htela, verovatno ne bi uspela da ide brže. Bila je sva izubijana. Na ono od juče, mogla je da doda i povredu ramena i lakta. Uzdahnula je, promrdavši ramenima, ali joj se lice pretvorilo u grimasu.

Bravo Ana, svaka čast! Kao da te malo toga bolelo do jutros. Hoćemo još nešto? Hajde da napravimo takmičenje:

Pretucite devojku, bez ikakvih posledica, potpuno besplatno! Samo danas u vašem gradu!

Korila je sebe, besna što joj je još jedan plan propao. Pitala se da li će ikada uspeti da pobegne iz ovog zatvora.

Podigla je glavu, pogledavši u zgrade koje su činile učenički dom.

Bilo ih je nekoliko. Neke starije, neke novije, ali su suštinski izgledale isto. Naspram grandiozne školske zgrade, ove su bile krajnje obične i nezanimljive. Obične pravougaone, višespratnice od pune crvene cigle, sa mnoštvom prozora.

U starijim su učenici bili strogo podeljeni, nije bilo mešanja devojaka i momaka, dok su u novijim bili samo na različitim spratovima.

Kao da bi ih to što su u različitim zgradama sprečilo da uđu jedni drugima u sobu.

Ana je iscrpljena došla u svoju sobu. Pogledala je u haos koji je danas ostavila za sobom, verujući da se više nikada neće vratiti ovde.

Pogledala je u Pixija, koji je i dalje ležao na krevetu, a usna joj je zatitrala. Nije to bio pravi osmeh, ali nešto najbliže tome. Mačak kao da je osetio njeno prisustvo. Podigao je glavu i pogledao je svojim bistrim zelenim očima, kao da želi da kaže ’Nisam li ti rekao, glupa devojko!?’. Još nekoliko trenutaka ju je gledao, a onda se protegao, i kao što je danas lako ušao u njenu sobu, sada ju je u skoku napustio, ostavivši je potpuno samu i slomljenu, sa svojim mislima.

Nije imala snage da sada sređuje haos, ni onaj u sobi, ni onaj u glavi. Samo je sklonila pisma koja je ostavila za Leu i Sebastijana, strpavši ih u fioku od stola.

Znala je da u zadnje vreme nije bila dobra drugarica, niti dobra devojka, doduše ni oni njoj baš nisu bili podrška u ovoj novonastaloj situaciji.

Ali bez obzira, nije želela da budu besni na nju i zbog novog pokušaja begstva. Oni su joj bili jedina porodica koju je imala i volela ih je, uprkos svim svađama i nesuglasicama.

Ostavila je ranac i knjige koje joj je profesor Bell dao na sto, koji je već bio krcat kako knjigama i koje kakvim spisima tako i kozmetikom, raznim bočicama, svećama i njenim ličnim tričarijama. Nije ni bilo čudo što nikada nije mogla da nađe šta joj treba.

Vratila je misli na profesora Bella. Nije verovala da je nije prijavio zbog nje. Bila je sklonija da veruje da je želeo da se zaštiti jer je znao da je preterao sa njom. Nikako nije shvatala njegovu želju da probudi njene moći. Pitala se zašto to uopšte radi.

Da li ga neko ucenjuje da mora da je zadrži ovde ako želi da ima posao? Pitala se da li je direktorka toliko očajna da uradi nešto tako nisko?

Otišla je da se istušira, jedva se nateravši da to uradi, ali je znala da će se osećati bolje. Da će je voda pročistiti, kao i uvek i da će bol do nekle uminuti.

Kada je završila, legla je, želeći slatki zaborav sna. Očekivala je da se odmah uspava, ali san joj nije dolazio na oči. Pošto su je morile razne misli, rešila je da ih kontroliše i skrene u drugi pravac.