Miracles are possible

Trinaesto poglavlje

Ćao drugari! Mnogo mi je žao što me ovako dugo nije bilo, falili ste mi. Ali nekako uvek ima mnoštvo neplaniranih okolnosti i vreme procuri kroz prste. Uglavnom još jedan nastavak je ovde, jer nisam mogla da odolim, a da ga ne postavim. Ne znam kada će biti naredni, ali znajte da nisam odustala od priče :)
Kao i uvek svi komentari i sugestije su dobrodošli ^_^ uživajte!

Iako su polako napredovali kroz šumu jer je bio mrak, činilo joj se da su se prebrzo našli u dvorištu škole.

Nije želela da ostane sama.

Nije htela da se suoči sa svim onim stvarima sa kojima je morala sama da se nosi.

Znala je da ne može da ih pobedi.

Ne može da se bori protiv nevidljivog neprijatelja sama, a nije smela nikome da se obrati za pomoć.

Polako je hodala pored njega.

Sve vreme, od kako je shvatila da je nekako povezan sa njenim misterioznim napadačem, pokušavala je da natera sebe da podigne gard, da ga se plaši ili pazi, ili da spremi neku odbranu.

Ali ništa od toga se nije desilo. Osećala je savršen spokoj dok su koračali mračnom šumom.

Pod nogama su im krckale slomljene grančice i šuškalo gotovo truolo lišće.

Noć je bila vedra, iako je temperatura dosta opala u odnosu na dan. Sve je bilo savršeno. Uživala je u njegovom društvu kao i uvek do sada.

Da je želeo da me napadne, da me ubije ili napakosti do sada bi to već uradio. Imao je toliko prilika. Čemu čekanje?

Bila je sigurna da je on pouzdan, ali i dalje nije smela da mu kaže za san.

Dovoljno je loše što čuješ tuđe glasove u glavi, koji te teraju da radiš lude stvari, sazna li da u toj glavi boravi još neko, izgubićeš bilo kakvu šansu.

Čekaj malo! Šansu za šta?! Saberi se Anastasia!

Samu sebe je šokirala kada je shvatila u kom pravcu idu njene misli.

Bacila je kradomičan pogled na Dimitrija i ugrizla se za usnu.

Morala bi da bude slepa da ne vidi koliko je lep.

Njegova crna kosa, sada malo duža, nego što bi bilo primereno za jednog profesora, padala mu je na čelo.

Zbog nje je delovao nekako dečački, iako je svakom ko ga pogleda bilo kristalno jasno da to nije nikakav dečak.

Svetle oči, gotovo sive, boja nadolazeće oluje, gotovo uvek su bile ozbiljne i smirene.

Ana je bila jedna od retkih koja je imala priliku da vidi kako se emocije u njima lome.

Kako sevaju kad je besan, a koliko nežnosti može da se nađe u njima kada teše.

Isklesana vilica i pune usne, koje bi je povremeno hipnotisale, toliko da bi samo videla da se pomeraju, bez ikakvog pojma o tome šta zapravo izlazi iz njih.

Moj jezik bi svakako trebao da uđe u njih... A malo samokontrole?! Helou! Dozovi se pameti curo!

Prekorila se, besna zbog ovakvih misli u ovom trenutku.

Mada za ovakve misli nikada nije bio trenutak. Saplela se, a on ju je hitro uhvatio za nadlakticu i zadržao je.

„Dobro si?“

„Aha, savršeno.“

Promrmljala je, želeći da oliže te usne koje su se izvile u začikavajući osmeh.