Miracles are possible

Prvo poglavlje

(Evo i prvog poglavlja. Nadam se da će vam se svideti. Komentari, sugestije ili vote-ovi su dobrodošli :D Uživajte! :) )

Današnji dan je bio jedan od onih za koje želite da se nikada nisu desili. Od ranog jutra, sve što je moglo poći naopako, pošlo je. Probudila se na vreme, za divno čudo, ali čim je ustala, nagazila je na jedan od kamenčića koji joj je sinoć pobegao iz kolekcije. Skakućući na jednoj nozi i psujući sebe i svoj nemar, otišla je do kupatila. Brzo je završila šta je imala, ali je zatim, svojom nepažnjom, mokrim rukama uzela haljinicu koju je planirala danas da nosi, nije mogla tako da je obuče. Brzo je našla nešto drugo, roveći po svom haotičnom ormaru. Haos koji joj je vladao životom, vladao je i celom njenom sobom. Obično bi uspevala da se nosi sa njim. Uz bezbrižan osmeh i stav ‘briga me za sve’ uspevala je da prebrodi ovakve dane. Ali danas je bila posebno osetljiva. Ovo je bio prvi dan u novoj školskoj godini. Još jedna godina kojoj nije uspela da umakne. Još jedna godina njenog života koju mora da protraći u ovoj glupoj školi, bez mogućnosti za beg. Bila je izuzetno frustrirana nakon poslednjeg razgovora sa direktorkom, ali nije imala izbora, morala je da prihvati njihovu odluku. Što nije značilo da će im olakšati posao, kao i obično. Ali bez obzira na sve, njeno ponašanje, kao i nezadovoljstvo što je zaglavila ovde, nije volela da bude loša u nečemu. Zato se trudila. Davala je maksimum sebe, ali nije išlo.

***

Trčala je, jer je kasnila, kao i obično. U ruci je držala fasciklu sa papirima neophodnim za novi predmet koji su dobijali ove godine, kod novog profesora. Znala je da će automatski da dospe na crnu listu ako kasni, to je jednostavno bilo pravilo u njenoj školi, a ona je i onako već bila na dosta crnih lista. Pogledala je na sat još jednom i ubrzala koliko je mogla. Dok je došla do učionice bila je potpuno zadihana i jednostavno nije mogla da uđe unutra takva. Naslonila se na zid i duboko udahnula nekoliko puta.

To je to, da vidimo da li je dosadan kao što pričaju.

Pomislila je i prošla prstima kroz kosu. Pogledala je na sat, bilo je tačno 08:30, i jednostavno je znala da već kasni, iako bi čas trebao tek sada da počne. Pogledala je zlatnu pločicu na vratima, bila je nova, kao i profesor, crnim elegantnim slovima pisalo je Mr. Bell. I to joj je već zvučalo dosadno. Nasmejala se za sebe i odmahnula glavom, a onda je videla da ispod imena piše i Katedra za usavršavanje moći. Uzdahnula je i polako ušla unutra.

***

Čim su se vrata otvorila pogledao je u nju. Imala je dugu, svetlo smeđu kosu, više boje karamele, mada je bila prošarana i tamnijim pramenovima, koja je gotovo svetlucala na suncu, koje je ulazilo kroz velike prozore prostrane učionice.
Ovo je bila najprostranija učionica, u inače ogromnoj i prostranoj školi Asteri. Bila je dugačka gotovo pedeset metara, a široka bar upola toliko. Ceo spoljni zid bio je prekriven staklom, kako bi imali što više svetla tokom vežbanja, mada kad god je to bilo moguće, vežbali su napolju. Kada se otvore vrata, na zidu sa leve strane, nalazila se velika bela tabla, ispred koje je bio i profesorov sto. U nekoliko redova ispred njega su bile učeničke klupe, a ogroman zadnji deo učionice je bio potpuno prazan, izuzev mekanih strunjača koje su pokrivale kako pod, tako i ostale zidove, da ne bi došlo do povređivanja.

Stajao je za katedrom, već je počeo sa predstavljanjem ostatku odeljenja kada je ona pokucala i otvorila vrata bez da sačeka njegov odgovor. Nije bilo potrebe da pita ko je ona. Već je znao iz razgovora sa direktorkom. Obrazi su joj bili crveni i videlo se da je trčala, bila je blago zadihana i pomalo čupava. Griva guste talasaste kose padala joj je skoro do dna leđa, a krupne, intenzivno plave oči, gledale su pravo u njegove.

“Gospođice… Kirkov, odlučili ste da nam se pridružite?”

Video je da joj je neugodno i da je samo želela da šmugne, a osetio je i podsmeh njenih ‘drugova’ iz odeljenja, to mu se nije sviđalo. Činilo mu se da je još više pocrvenela.