Miracles are possible

Dvadeseto poglavlje

Dragi moji evo još jednog poglavlja, žurila sam da ga objavim pre nego što krenem na put, rekoh da vas obradujem za vikend :) tako da izvinite ako ima grešaka (msm više nego obično :D ). Ne znam tačno kad će sledeće poglavlje, jer od ponedeljka kreću obaveze na faxu, pa samo dok uđem u štos sa svim. U svakom slučaju neću da vas teram da dugo čekate. Uživajte u nastavku, a ja ću u vašim komentarima ^_^ Puno zagrljaja :*

Kao i svakog jutra, Ana je ustala rano i pošla na svoj jutarnji čas sa Dimitrijem.

Vreme je bilo izrazito lepo za kraj marta, a temperatura preko dvadeset stepeni, što je Ani izrazito odgovaralo.

Volela je lepo vreme, volela je sunce koje joj je grejalo kožu na momente, a onda se stidljivo sakrilo iza retkih oblačića koji su plovili nebom.

Ni kiša i sneg joj nisu bili mrski, volela je da gleda unikatne pahuljice kako pokrivaju zemlju, ali ipak bi joj sunce, vesele žute boje uvek izmamilo osmeh na lice.

Kada joj je Dimitri juče rekao da će se naći kod jezera, umesto da je kao u prethodnih mesec dana sačeka ispred doma ili ispred svog kabineta, iznenadila se, ali je bez pogovora prihvatila.

Naizmenično su vežbali na jezeru i livadi, što Ani nije uopšte smetalo, dok god nije bila izložena radoznalim pogledima svojih vršnjaka.

Krenula je malo pre osam kako ne bi zakasnila na dogovoreni čas.

Dok je šetala, razmišljala je o vremenu koje je prošlo od kako se vratila u Asteru.

Prošlo je malo više od mesec dana, od njenog povratka.

Gledala je i Asteru i celu Konkordiju potpuno drugim očima od kako je dobila moć.

Znala je da će ovo mesto na neki način zauvek biti njen dom, ali je ipak rešila da kada ode na Zemlju poseti mesto rođenja svojih roditelja, kao i mesto gde su živeli zajedno sa njom.

Tek posle toga je planirala da nađe svoje mesto na toj zelenoj planeti, i da ostane da živi tamo... ili će neko vreme da putuje i istražuje, nije još bila sasvim sigurna.

Kako se promenio njen pogled na Asteru i Konkordiju, tako se promenilo i njeno ponašanje.

Od onog dana kada je videla Dimitrija kako mućka neki tajni napitak, sa njim je u strogo poslovnim odnosima.

On je nekoliko puta pokušao da razgovara sa njom, ali ona nije bila zainteresovana. Nije mu više verovala. On je bio savršeno sposoban i moćan da napravi napitak i uvede je u živosan, on je bio dovoljno blizu da može to da uradi bez problema, bez ikakve sumnje.

Ona je bila obična lujka koja si je dopustila da se zaljubi u profesora i to profesora koji očigledno radi na mračnoj strani, a on je to spremno iskoristio.

Bilo je užasno teško pomiriti se sa tim.

Još teže je bilo svaki dan se pretvarati pred drugima kao da je sve u savršenom redu. Kao da je ništa ne dotiče, kao da je baš briga za njegovo ponašanje, za pretnju koju predstavlja, za sve... tako da je jednostavno prestala da se druži sa svima.

Bila je ona u njihovom društvu. Sedela je sa Leom i Bastianom, pored njih, u kantini je bila i Gaby sa njima, ali ništa.. jednostavno nije mogla.

Ako bi joj se direktno obratili, odgovorila bi na pitanje što je kraće moguće, ali se nije dalje uključivala u bilo kakvu diskusiju.

To hladno ponašanje je počelo onog dana kada je zatekla Dimitrija, prvo se tako ponašala samo prema njemu, ali jednostavno se prenelo i na sve ostale osobe iz njenog okruženja.