Miracles are possible

Trideset osmo poglavlje

Dan je počeo kao i svaki drugi u poslednje vreme.

Znala je da Dimitri nije tu i pre nego je otvorila oči. Još pre svitanja bi otišao da proveri da li ima novosti.

Od čekanja su svi bili na ivici nerava.

Počeli da se pitaju da li su uopšte dobro procenili plan protivnika. Skakali i na najmanji šušanj.

Sve to ih je iscrpljivalo. Znali su da to i jeste poenta, ali to saznanje im nije ni malo olakšalo.

Ana je otišla na doručak sa prijateljima. Iako raspoloženje ni prethodnih dana nije bilo na nekom visokom nivou, danas su bili dodatno potonuli.

Nisu se ni potrudili da progovore kada su se našli. Posle doručka su, opet po difoltu, otišli na jezero, ali niko od njih nije imao volje da bilo šta vežba.

Prozborili su tu i tamo po koju reč, ali je bilo očigledno da je moral grupe totalno pao.

Sporazumno su se razišli, kako se ne bi dodatno posvađali i obećali da će probati sutra.

Ana je ostala tu još malo, sama.

Razmišljala je i isprobavala neke poteze. Imali su ceo arsenal napitaka i čini koje mogu da koriste na demonima, međtim kada je Amanda u pitanju ne smeju da rizikuju, kako ne bi oni bili ti koji će prolongirati proročanstvo.

Bila je u sred razbijanja ledene Amande, koju je sama napravila, kada ju je Dimitri našao.

I dalje ništa, i dalje svi na oprezu, bilo joj je dosta toga.

Kada bi bilo moguće korišćenje moći u Beta svetu, otišla bi sama da se izbori sa njom tamo, a ne da ovde čeka kao glineni golub.

Bila je vidno uznemirena.

Neprijatnost koju je osećala se samo pojačavala kako je dan odmicao. Nije bilo naznake da će proći, a nije mogla da objasni šta joj je. Kao da je koža svrbi, ali iznutra. Kao da joj je koža tesna.

Kada su posle večere krenuli u sobu, zastala je, boreći se za dah.

"Ana, jesi dobro?" Dimitri ju je uhvatio za nadlakticu, pridržavajući je, dok su se ostali skupili oko nje.

"Šta ti je?"

"Ne znam, samo..." Bol ju je presekao. Stegla je zube, savijajući se u struku. Ni sama nije znala da li je boli stomak ili glava. Na kraju je glava prevagnula. Pritisnula je slepoočnice dlanovima, čvrsto žmureći. Plitko je disala, a telo joj se treslo.

Dimitri je seo, spuštajući je u svoje krilo. Nije smeo da je nosi, plašeći se da ne pogorša stanje. Nisu znali šta je u pitanju.

Trebalo joj je minut ili dva da se pribere i shvati šta se dešava.

"Dolaze." Promrmljala je kroz zube. Polako je uspeavala da odagna bol, podižući bedeme oko sebe. Kako se bol smanjivao, tako je uspevala da razmišlja. "Dolaze. Mnogo njih. Moramo da... obavestimo... ostale." Pokušala je da ustane, ali ju je Dimitri zadržao.

"Ti moraš da sedneš još malo. Dok ne dođeš do daha ne ideš nigde. Jasno?"

"Tako je, odmori još koji trenutak, i onako te čeka ludnica. Ja ću da obavestim ostale." Lea ju je nežno poljubila, međutim ni Bastian ni Gaby nisu hteli da budu besposleni, pa su žurno pošli za njom.

"Imaš li predstavu šta se upravo desilo?" Tiho je upitao. Pokušavao je da suzbije sopstvena osećanja, kako je ne bi dodatno uznemirio.

"Zapravo imam." Osmehnula se. "Trebalo mi je malo da shvatim šta osećam."