Miracles are possible

Sedmo poglavlje

Dragi moji, drage moje, evo još jednog poglavlja. Hvala svima koji prate priču, nadam se da ste zadovoljni i da su vam interesantne Anine dogodovštine. Biće tu još svega i znam da sam malo dosadna sa komentarima "uskoro" ali ne želim da zbrzam, jer onda ništa neće imati smisla, zato priča teče ovako. Svaki komentar me obraduje i znači mi da čujem vaše mišljenje, tako da slobodno comment/vote i uživajte! :)

Tri meseca.

Toliko je trebalo Dimitriju da je nađe. Tri, duga, jebena meseca. Izgubio je toliko vremena. A ni na početku ga nije bilo ni izbliza dovoljno.

Nije znao šta se dešava. Nije znao zašto je pobegla. Bio je uveren da su napredovali. Da je kupio njeno poverenje. Nije ni bio svestan koliko je pogrešio.

Proklinjao je sebe što je otišao, što ju je ostavio bez nadzora. Ali imao je razlog za odlazak, zapravo više njih. Želeo je da priča sa njom o tome, bar o onom delu koji je smeo da spomene. Da je pita šta misli, ništa od toga sada nije bilo moguće.

A kada se ujutru vratio, rekli su mu da ona više nije tu.

„Kako mislite nije tu?“ Glupavo je upitao, kao kakav zbunjeni učenik. Ništa mu nije bilo jasno. Otkud odjednom tolika gužva i šta svi ovi ljudi pričaju. Direktorka je naravno bila van sebe. Ludela je.

„Vrlo je jednostavno gospodine Bell! Anastasia Kirkov je konačno uspela u onome što pokušava već jako dugo. Pobegla je iz Konkordije!“

„Otišla je?“ Tupo je rekao, više kao izjavu nego kao pitanje.

„Upravo tako. Istraga počinje odmah, i moramo je naći! M.O.R.A.M.O!!! Ovo je sada prioritet!“

„Jasno mi je.“ Hladno je rekao.

Kada ga je prošao prvobitan šok, odbacio je sve emocije i lična uverenja, postao trezven i pragmatičan kako bi mogao ovo da reši hladne glave. Znao je da on mora da je nađe, a ne bilo ko drugi. Iako mu je to bio glavni zadatak, za njega je ovo sada bilo mnogo više od običnog posla, postalo je lično.

Niko nije znao gde je Ana, kuda se zaputila i koji je njen plan.

Ovoga puta nije bilo nikakvog pisma, ali i ona prethodna koja su se i dalje nalazila u fioci njenog stola su načinila dovoljno štete po sve uključene stranke, a ponajviše Dimitrija.

Skoro sve njene stvari su i dalje bile u njenoj sobi, koja je i dalje bila netaknuta, osim opšteg haosa koji je tamo uvek vladao.

Mislio je da joj je sada podnošljivije da bude u školi, da vežba, trudio se da bude pažljiv. Ali očigledno nije bio dovoljno pažljiv. Kao i niko u toj prokletoj školi.

I dalje mu nije bilo jasno kako je obična devojčica mogla da izađe neopaženo i kako je ukapirala način funkcionisanja portala.

Dobro, morao je da prizna da je ona pametnija od većine učenika koje je upoznao, i da nikako nije obična devojčica, ali dok ne probude njene moći, jeste obična devojčica naspram tehnologije, kamera, magijskog sigurnostnog sistema i kompjutera.

Nikome nije bilo jasno kako je čuvari nisu zaustavili. Kako je znala da otvori vrata. Bilo je tu toliko nerešenih pitanja. Ali sada su je našli.

Konačno.

Tri meseca je najdragocenija učenica njihove škole živela u Nju Orleansu.

Tri meseca je živela u jednoj sobici. Sobici koju je iznajmiljivala jer je radila kao konobarica.

Vraćajući se uveče kasno kući. Sama. U tami. Bila je puka sreća što je do sada niko nije presreo.

Bila je jedna od onih sa sjajnom Svetlošću, najsjajnijom, demoni su to mogli da osete.