Miracles are possible

Trideset deveto poglavlje

Dragi moji, konačno smo došli do samoga kraja. Žao mi je što ste ovoliko čekali, ali jednostavno nisam uspela da ovo napišem i objavim ranije. Pošto sam obećala jedno poglavlje, a na kraju su ispala četiri, rešila sam da moram sve da završim pre nego vam dam na čitanje, jer nikako ne bi bilo fer da morate ponovo da čekate kraj... Tako da, to je to... Uživajte u ovom poslednjem poglavlju. Nadam se da se družimo u nekim novim pričama <3 (i da mi za njihovo pisanje neće trebati tri godine!). Pišite utiske, komentare, kritike... Puno poljubaca i zagrljaja vam šaljem svima <3 

Četiri meseca kasnije.

Vraćao se posle još jednog završenog dana.

Odbrojavao ih je.

Svaki od njih.

Činilo se da će odbrojavati u beskonačnost.

Ako je pre bio nepristupačan i rezervisan, sada je bio sahara.

Ili južni pol.

Niko nije voleo ni da mu priđe, ne bez preke potrebe, a kamo li da mu se obrati.

Ni on nije voleo da mu se obraćaju.

Odgovori su mu bili šturi, koncizni i svaka diskusija se završavala u tom trenutku.

Jedina osoba koja je i dalje poušavala da razgovara sa njim kao da je normalan, bila je Lea, a on joj nije ni malo olakšavao.

Bio je đubre i bio je toga svesan, ali nije imao snage da promeni bilo šta u vezi toga.

Nije imao snage ni da pokuša.

Sve se vratilo u normalu.

Nije bilo vidljivih znakova da se bitka ikad odigrala.

Gubici su bili mali, spram onoga što su dobili.

Šta je nekolicina ljudskih života za opšte dobro?

Ni jedna pobeda se ne može izvojevati bez žrtve.

To je bio zvaničan stav Konkordije.

Uzdizali su žrtve, bili im zahvalni, ali zapravo niko nije ništa uradio za njih.

Sve se vratilo u normalu sem onih koji su izgubili nekog.

Sem njega.

Redovno je držao časove, bio još zahtevniji nego do tada, tražio od učenika i moguće i nemoguće.

Znao je da ih forsira, ali bio je to jedini način.

Ako je Ana, koja je bila toliko jaka, stradala, kakve su šanse oni imali? Nije imao nameru da bude odgovoran za pogibiju još nekog učenika.

Doduše, Ana i dalje nije bila mrtva.

Tehnički.

Ležala je beživotno u sobičku u školskoj ambulanti.

Imala je svoju sobu.

Imala je svoje posetioce.

Disala je samostalno.

Srce joj je kucalo, mogao je da ga čuje svaki put kada bi spustio glavu na njene grudi, ali daleko od toga da je bilo živo.

Hranili su je na raznorazne igle, cevčice, činima i magijom.

Zanosio se čak i mišlju da je odvede na Zemlju da probaju sa njihovom konvencionalnom medicinom, ali je brzo shvatio koliko je to apsurdno i odustao od te ideje.

Svaki dan je provodio kod nje.

Samo je sa njom pričao.

Samo je njoj mogao da otvori dušu i pusti da reči teku, zamišljajući kako mu se osmehuje, kako mu odgovara i začikava ga zbog toga što je strog i maltretira učenike.