Miracles are possible

Dvadeset drugo poglavlje

Evo me konačno! Izvinjavam se što je pauza bila ovako duga, ali stvarno nikako nisam mogla da se organizujem. Nadam se da će vam se poglavlje svideti i da se čekanje isplatilo, a obećavam da će naredno biti još interesantnije i da će se ponešto razjasniti ;)
Grlim vas! :)

Konačno je podlegao svojoj želji i poljubio je, ali daleko od toga da je utolio želju za njom.

Njenom blizinom.
Njenom toplinom.
Njenom ljubavlju.

Sada kada je konačno spojio usne sa njenima, nije želeo da je pusti.

Ljubio ju je ne želeći da misli na posledice.

Ne, kada je tako dugo sebi uskraćivao luksuz da je poljubi, da je dodirne.

Ne, kada je znao, da ne može da joj pruži apsolutno ništa, čak ni šugavo lažno obećanje.

Osećao se kao da mu je ovo prvi poljubac.

Poslednji prvi poljubac.

Prošlo mu je kroz glavu, a onda se cimnuo, dozivajući se pameti.

Znao je da je ovo što je uradio ludost, ali u trenutku nije mogao da smisli ništa pametnije da uradi.

Bilo je efikasno i jebeno potrebno, oboma.

Naslonio je čelo na njeno, zadihan.

Odavno poljubac na njega nije imao ovakav efekat.

Pogledao ju je u oči i nasmešio se, spustivši lagani poljubac na sam ugao njenih usana.

„Moraš da izađeš odavde. Jasno.“ Iako su mu misli bile haotične, glas mu je bio siguran i jak.

„A ti?“ Promucala je, gledajući ga u oči.

I dalje ga je grčevito grlila, zarivajući prste u njegova široka leđa.

„Izaći ću posle tebe.“

„Neću da te ostavim!“ Panično je rekla, još čvršće ga grleći.

„Mаленький, ne mogu da ugasim ovu vatru dok si ti ovde.“ Mirno je rekao, pokušavajući i nju da smiri, ne obraćajući pažnju na dvosmislenost njegove izjave. „Izađi napolje, udalji se malo od kafića i sačekaj me tu. U redu?“ Polako je pričao, iako je bio svestan da im vreme polako, ali sigurno ističe.

Ana je nevoljno klimnula glavom.
„U redu.“ Promrmljala je.

Ustao je sa nje i pružio joj ruku kako bi joj pomogao.

Prihvatila ju je, naravno, jer ko normalan ne bi, a osim toga, zaista joj je trebala pomoć.

Kolena su joj i dalje klecala.

Zapravo joj je celo telo drhtalo.

Čim je ustala, ponovo se privila uz njega i ukrala mu još jedan poljubac, pritisnuvši usne na njegove.

Uhvatio ju je za ramena i malo je udaljio od sebe, gledajući je u oči.

„Dobro si?“

Klimnula je glavom.

„Sigurno?“ 

Samo je još jednom uspela da klimne glavom. Gledajući u njegove olujne oči, razmišljajući o malopređašnjem poljupcu, njegovoj blizini, bilo joj je potpuno nebitno čak i da je ova vatra spali do pepela u istom trenutku, umrla bi srećna.

Skenirao ju je još jednom od glave do pete, zastavši na trenutak na njenim grudima, ali ne iz razloga da bi ih odmerio, mada je i to stigao da uradi, nego jer joj je lančić bio izuvrten i van majice.