Miracles are possible

Treće poglavlje

(Dragi moji, drage moje, evo još jednog poglavlja :) Zbog obaveza ne uspevam da postavljam poglavlja češće, ali trudiću se da ih postavljam bar jednom nedeljno, nadam se da mi ne zamerate. Hvala svima koji prate priču, nadam se da će vam se svideti i ovaj nastavak. Uživajte u čitanju, i naravno ako želite ostavite vote/komentar/sugestije... Veliki zagrljaj! )

Opet  je nekako uspela da stigne na vreme. Trčala je kolko je noge nose. Uletela u svoju sobu, presvukla se u potpuno istu, samo suvu, odeću za praktičnu nastavu i opet otrčala do livade.

Tu su već bili svi iz odeljenja i samo su se nasmejali kada su je videli zadihanu. Ni njima, kao ni njoj, nije bilo jasno šta će ona ovde.

Stala je pored Lee i Sebastiana, ne gledajući u njih, niti u profesora... niti u bilo koga iz odeljenja. Izbegavala je sve poglede.

Zapravo je došla u iskušenje da gleda u nebo, samo da ne bi morala ni u koga da gleda.

“Pa ovako, ima li potrebe da se prozivamo?” Upitao je gospodin Bell.

Ana ga je konačno pogledala. Nevoljno je priznala, sebi, da je profesor vrlo... neobičan... interesantan. Zaintrigirao ju je. I on i njegove nekonvencionalne metode.

Frknula je kada se setila šta joj je rekao i potsetila sebe da on ne treba da joj se dopada, ni on ni metode. I dalje je bila ubeđena da nema ništa od njenih moći i da samo gube vreme.

Sebastian ju je začuđeno pogledao, ali ih je ona i dalje ignorisala.

“Nema, gospodine. Svi smo tu.” Objavio je Sam, momak iz razreda.

Dimitri mu je poverovao, jer mu se činilo da su svi na broju, tako da ovaj put nije proveravao.

“U redu onda, da počnemo.” Polako je rekao.

Ispitao je prvo ko ima koju moć. Iako je imao evidenciju toga, ipak je pitao, da vidi da li će mu reći istinu ili će da se začikavaju sa nečim tako bitnim.

Rekao im je da se izdvoje u grupice po tome ko koju moć ima. Napravile su se četiri grupice. Svi su ćaskali i smejali se, izdvajajući se po ćoškovima odbojkaškog terena na kome su bili.

Ana je ostala da stoji sama. Duboko je disala, ponovo gledajući svuda samo da ne bi morala da gleda u nekoga. Da ne vidi podrugljive poglede i osmehe.

Neko je dobacio nešto na njen račun, i to ju je razbesnelo. Pitala se da li oni misle da ona voli što je frik. Stegla je pesnice i već je bila spremna da se obračuna sa dotičnim, kada je videla kako ga je Dimitri pogodio mlazom vode.

Široko se nasmešila, zadovoljna što je bar neko na njenoj strani. Jedva je uspela da suzbije kikot.

“To nije način da se ponašamo prema koleginici, gospodine Antonio.” Rekao je strogo, ozbiljno, ne želeći da trpi ničije gluposti, a Ana ga je pogledala kraičkom oka, nesigurna da li treba da mu se zahvali ili ne.

“Ovo je ozbiljan predmet, od koga vam nekada može zavisiti život, ili život vama bliske osobe. Ovo je jedini put da ću da vas upozorim da se ponašate u skladu sa tim. Sledeći ispad ne tolerišem. Ići će odmah na razgovor sa direktorkom.” Razgovor je utihnuo. Svi su stajali tihi i ozbiljni.

“Treba mi po jedan dobrovoljac, iz svake grupe sem vode.” Nastavio je, kada je video da su ga čuli, i valjda shvatili važnost njegovih reči.

Odmah se javilo i više od jednog dobrovoljca, a on je izabrao nasumično po jednog, i rekao im da dođu da stanu pored njega.

Činilo mu se da su to nekako neutralni đaci, koji nisu snobovi i nisu snishodljivo gledali u Anu.

Ostalim je dao instrukcije šta da rade, a Ana ih je pažljivo slušala, upijajući svaku njegovu reč. Dobili su zadatak da od svoje moći naprave oblik koji žele, a zatim se ‘zamene’ za tu figuru, predajući je jedni drugima, bez napadanja ovoga puta.