Miracles are possible

Dvadeset šesto poglavlje

Dragi moji, evo danas se ceo dan živciram jer zbog snega nemam struje (da se i vama požalim :P ), pa sam sad tek uspela da nahvatam net na kratko. Videla sam da priča ima 5k pregleda, pa sam htela da vam zahvalim svima zbog toga, na svakom pregledu, komentaru i glasu i u to ime evo jedno poglavlje malo pre vremena ^_^ Nadam se da ćete uživati, ljubac! :*

Ana ga je zbunjeno gledala.

Hladnoća je polako napuštala njeno telo, ali je strah i dalje bio prisutan.

Kada je imala prvi živosan, vatra je bila tu, opekotine su bile tu, ali je mogla da diše. Imala je vazduha.

Mogla je da se nada da će neko da joj pomogne, sanira opekotine. Da će se izvući... Ili čak i ako se ne izvuče da će to nekako brže proći.

Možda je to bilo glupo, smrt je smrt, zar ne? Ali činilo joj se da bi sve podnela dok god može da diše.

Da, kao da bi bilo lepo da budeš ispečena na smrt, zaboga Anastasia!!

Sama sebe je prekorila. Duboko je udahnula, zahvaljujući sudbini ili srećnoj okolonosti zbog koje je sada mogla da diše.

„Ana, jesi me čula?“

Sada je sedeo pored nje. Glas mu je bio nežan, pažljivo ju je dodirivao, iako je bila umotana kao kifla. Nije ni osećala njegov dodir, ali bilo joj je drago da je sa njom.

„Da, jesam.“ Klimnula je glavom. „Samo.. ne razumem šta me pitaš.“

„Ana...“ Sklonio joj je kosu sa lica. „Ne misliš valjda stvarno da sam te ja okupao na sred učionice?“

„Zar nisi?“

„Naravno da nisam! Da sam hteo da te probudim možda bih te prsnuo po licu ili nešto tome slično, ne bih te nakvasio od glave do pete.“

„Pa... hvala.. to je dobro znati.“ Otpila je još gutljaj čaja.

„Dobro, sada mi odgovori na pitanje. Od kad imaš živosnove?“

Zaustila je da nešto kaže, ali ju je on prekinuo.

„I molim te nemoj da mi kažeš da ne znaš šta su živosnovi.“ Oštro je rekao.

Osmehnula se, nije mogla da odoli.

Posmatrala ga je kako je pažljiv, zabrinut za nju. Nije joj bilo jasno kako je ikada mogla da sumnja u njega. Bilo je tako očigledno da joj on nikada ne bi naneo zlo i bol. Bar ne onu fizičku.

„U redu.“ Klimnula je glavom. Otpila je još par gutljaja čaja i pokušala da stavi šolju na sto, ali joj je on uzeo iz ruku i spustio je, da se ne muči.

„Pričaj Ana.“ Glas mu je i dalje bio blag, ali je naredba u njemu je bila nedvojbena.

„Ovo je tek drugi put.“

„Tek drugi put?! Kada si mislila da mi kažeš za to?!“

„Pa... ne znam. Pokušala sam par puta, ali nas je nešto prekinulo i onda bih se predomislila. Delovalo mi je pametnije da to zadržim za sebe.“

„Hoćeš da kažeš da baš niko ne zna za ovo?“

„Tako je.“ Prošao je rukama kroz kosu.

„U tom slučaju, najbolje je da tako i ostane.“

„Misliš, ti ćeš da kažeš direktorki, a ja ne smem nikome da kažem?“ Nije imala snage za uobičajeni sarkazam i bunjenje, ali ipak je htela da mu da do znanja da ne može večito da je pravi budalom.

„Ne Ana. Neću ni ja nikome reći. Znamo samo ti i ja. To je to. Niko treći. Važi?“ Uhvatio ju je za dlanove, držeći ih u svojima.

Šake su joj bile sićušne naspram njegovih, želeo je da učini da ona bude jača, otpornija, želeo je da je zaštiti. Nameravao je da uradi sve što je u njegovoj moći da u tome uspe. Kada je klimnula glavom, nastavio je.