Miracles are possible

Šesto poglavlje

Helouu... evo novog poglavlja, da ne tupim mnogo, nadam se da će da vam se sviđa, posle ovoga slede mnoge uzbudljive stvari ili da kažem uzbudljivije... znate već, ako vam se sviđa vote/comment, kritike i predlozi... sve je dobrodošlo. Uživajte! :)

Nije dugo trebalo da joj to postane dnevna rutina.

Ujutru bi meditirala sa profesorom Bellom, zatim bi išla u školu, obavila neke školske zadatke u pauzama, a posle opet bila sa profesorom Bellom.

Uglavnom su ujutru na neki način ’trenirali’, a uveče razgovarali. Nisu to uvek bili striktno razgovori vezani za moći. Imala je poverenja u njega i osećala da može da mu kaže bilo šta.

Razgovarali su o njenim nedoumicama vezanim kako za njen boravak u Konkordiji i Asteri, tako i o njenim roditeljima, činilo se da on zna više o njima od nje. Volela je te njihove male razgovore.

Druga knjiga koju joj je dao, pored one za meditaciju, je bila Knjiga Pokreta. Svaka moć, imala je karakteristične pokrete koji su ti bili potrebni da bi mogao da je kontrolišeš.

Nije to bilo nešto zahtevno, kao borilačke veštine ili tako nešto, ali postojali su različiti pokreti za različite moći.

Kako bi mogao da kontrolišeš sile prirode, da ih ukrotiš i potčiniš sebi, kako bi ti pomogle i uradile ono što ti želiš, morao si da znaš kako da im ’izdaš naređenje’.

Pošto Ana nije znala koju moći ima, Dimitri je insistirao da rade osnovne pokrete svih moći. To joj je bilo zanimljivo. Volela je da čita o tome, nakon što je pročitala knjigu koju joj je dao, uzela je i druge.

Bilo ih je mnogo. To su bile zanimljive, šarene knjige sa dosta slika, koje su objašnjavale svaki pojedinačni pokret, a Ana bi ih isprobavala, zamišljala kako ima baš tu moć i kako je koristi da pomogne nekome.

Neki pokreti su bili jednostavni. Praktikant je samo trebao da podigne ruku i to bi bilo gotovo.

Na primer, ako bi korisnik vazduha želeo da zaustavi napad profesorove vodene kugle, sve što je trebao da uradi je da podigne obe ruke, dlanom okrenutim ka njemu i prizove vetar koji će je zaustaviti u mestu, a zatim odmahne rukom u pravcu u kom je želeo da pošalje kuglu, nazad ka protivniku ili u bilo kom drugom smeru.

Ali postojali su i delikatniji pokreti, korisnik zemlje, ukoliko želi da podigne korenje iz zemlje koje bi ’zavezalo’ protivnika, morao bi prvo da napravi nežan pokret, dlan bi mu bio okrenut ka zemlji, a zatim bi pomerio ruku kao da miluje zemlju, polako okrene dlan ka gore, podižući i ruku na gore dok u isto vreme skuplja prste, a korenje i korov bi trebali da se omotaju oko protivnika, kao što se njegovi prsti sklapaju u pesnicu.

Korisnik vode bi mogao rukama da uzme vodu koja je udaljena i preko dvadeset metara, samo oponašajući rukama pokret uzimanja vode u šake, a potom bi mogao da je oblikuje kako želi.

Radili su pokrete na suvo. Profesor je najviše insistirao na moći vode. Ana je pretpostavljala da je to zato što je to njegova moć, ali je on tvrdio da nije zbog toga, iako joj nije dao dalje objašnjenje.

To joj sada nije smetalo, jer je uvidela koliko je on fantastičan profesor, uživala je u njegovom pokazivanju i trudila se da ga oponaša, iako se osećala blesavo dok je radila iste pokrete, a nije se dešavalo ništa.

Bilo joj je drago što je rešila da mu da šansu i pokuša da radi stvari na njegov način, iako njenih moći i dalje nije bilo.

Ana je već izgubila svaku nadu. Činilo joj se da je to to. Koliko god da se trudila, nije uspevala da napravi ono što je želela. Ono što bi trebalo da može da uradi, ako je priroda ne laže. Ali to se prosto nije dešavalo, a ona je postala očajna.