Miracles are possible

Osmo poglavlje

Pa drugari, evo još jednog poglavlja. Izvinite što malo kasnim, nadam se da nije strašno. Za iskupljenje(ako vam išta znači), ovo poglavlje je malo duže ;) Uživajte u čitanju! Kao i uvek, svaki komentar je dobrodošao :) Šaljem vam puno poljubaca :*

Osetila je da joj neko drmusa rame. Odavno je niko nije probudio. Pitala se koja od njenih cimerki se drznula da uđe u njenu sobu. Strogo im je zabranila ulaz.

To je bilo jedino pravilo koje se moralo poštovati u svim prilikama. Kad god nije bila u sobi, zaključavala bi, ali čak i kada je bila tu, nije im dozvoljavala da ulaze. Zatreptala je, a pred očima joj se ukazao Dimitrijev lik. Osmehnula se.

Opet sanjam.

Tužno je pomislila, ali joj osmeh nije silazio sa usana. Inače nije sebi dozvoljavala da mnogo razmišlja o njemu, ali nije mogla da zaustavi snove, tada bi dopuštala mašti da se otme konroli i uživala je u tome.

Pokušavala je da ga kontaktira, da ga nekako prizove, javi mu gde se nalazi i zamoli ga da je poseti, ali čini joj tamo nisu uspevale.

Čak je u nekom trenutku počela da sumnja da je on uredio da ona ode.

Sigurno nije smeo lično da je izvede, ali ovako, on nije bio tu, čak ni ona nije znala kako je izašla, niko ne bi sumnjao na njega.

Možda je to bio njegov deo dogovora i zato sada nije bilo potrebe da je traži. Najstrašnija je bila misao da je on sve vreme znao gde je ona, ali da ga prosto nije bilo briga.

„Hajde Ana.“ Glas mu je bio neobično nežan, iako ju je opet drmusao. „Mnogo više pažnje ćemo da izazovemo ako te ja unesem u sobu. Imaćeš previše problema i bez toga. A i ja.“ Dodao je sumorno.

Ni sam nije znao kakve će krajnje posledice ove njene avanture biti, ni za nju, ni za njega.

Zatreptala je, odjednom se setivši svega i uspravila se. Pogledala je ka Gaby koja je već bila budna i gledala ih sa zanimanjem, sedeći u automobilu kao na iglama.

„Uh… znači stvarno smo ovde?“ Nesigurno je upitala. I dalje bunovna i polusvesna.

„Stvarno smo ovde.“ Ponovio je za njom, a ona se nasmešila.

Osećala je da joj je laknulo, iako ni sama nije znala zašto.

Bila je svesna da će joj sada biti još teže ovde, jer ne samo da je čudakinja, nego je i begunac koji je živeo na zemlji. Odbegla. Ali bez obzira na sve, odjednom se osećala sigurno.

Čudno je to, kako jedno isto mesto može da bude i utočište i zatvor.

Nije mu bilo jasno zašto se smeje kada je sama pobegla. Pretpostavio je da joj se ipak nije sviđao život u „stvarnom svetu“ i da je sada, kada ga je okusila, ipak rešila da joj se više sviđa Konkordija. Nije bio siguran šta da misli o tome.

„Hajdemo.“ Okrenuo se i izašao, ne pogledavši je više.

Ana se namrštila, pogledala je u Gaby, pa u Dimitrijeva leđa, već je odmicao od njih.

Izašla je, a potom sačekala drugaricu, koja je bila malo izbezumljena. Ana joj je nežno prešla po nadlaktici.

„Hej, ovde je super. Videćeš. Svideće ti se.“ Rekla je po ko zna koji put ove večeri.

I sama sebi je zvučala kao papagaj, a činilo joj se da svaki put kada to kaže Gabyno uverenje da će joj ovde stvarno biti dobro jenjava.

„Zato si ti pobegla?!“ Gaby je gotovo vrisnula, iznervirana, a Ana se namrštila.

Privukla je previše pogleda na njih. Posmatrali su ih svi čuvari, Dimitri i još neki ljudi koji su ih dočekali kada su ušli u školu.

„Ne, o tome ćemo drugi put.“ Tiše je dodala, ali joj je glas bio gotovo strog i diskretno joj očima pokazala na Dimitrija.