Miracles are possible

Dvadeset prvo poglavlje

Dragi moji, evo još jednog poglavlja. Znam da kasnim par dana, izvinjavam se, ali kako su počele obaveze na faxu ne znam gde se nazim. Nažalost nemam pojma ni za sledeće poglavlje kada će biti gotovo, ali trudiću se da ga što pre postavim. Nadam se da će vam se ovo poglavlje dopasti dovoljno da se iskupim za "tehničke probleme" :) Uživajte i srećan početak radne nedelje :*

***

Na časovima je kao i uvek, bila sa Bastianom i Leom, ali je bila još otsutnija nego inače.

Misli su joj se stalno vrtele oko činjenice da će od sada stvarno za njega biti samo još jedna učenica. Samo još jedna devojka koju viđa na času, sa mnoštvom drugih. Još jedna koja je prošla kroz njegovu učionicu.

Samo broj.

Da li bi ti bilo lakše da si samo još jedna koja mu je prošla kroz krevet?

Namrštila se na tu misao.

Prvenstveno što je uopšte i pomislila na Dimitrija i krevet i bilo šta što on radi u njemu osim spavanja.

Kao da ne radi to i van kreveta!

Narugala se sama sebi, a mrštenje se još više produbilo.

Drugi deo njenog mrštenja bio je rezervisan za podatak da zaista ne bi htela da mu bude samo još jedna u nizu.

Postoji li uopšte niz? Ili je to samo Tia? Koliko je to uopšte ozbiljno? Sigurna sam da je pre nje imao brdo drugih devojaka. Da li je mogao da stigne da ima brdo devojaka za tako kratko vreme? Sigurna sam da jeste.

Lea je prekinula njenu neslavnu odu Dimitrijevog ljubavnog života, u kom očigledno nije bilo mesta za nju, doslovno je vukući za rukav.

Trgnula se i pogledala je upitno.

„Već tri minuta pokušavam da te dozovem, gde si zaboga pobegla?"

„Nisam nigde. Ovde sam."

„Aha, zato se mrštiš ko da sereš koske." Frknula je Lea.

„Vrlo damski, gospođice Lewis! Sigurna sam da bi Vaši roditelji bili veoma ponosni." Ana je teatralno izjavila, na šta su se obe nasmejale.

Unazad mesec dana nije ovoliko pričala, a nasmejala se nije ni jednom.

Pročistila je grlo pitajući se da joj nisu glasne žice atrofirale, ali za sada se činilo da dobro funkcionišu.

Međutim opet se setila da ju je Dimitri otkantao i smeh je zamro.

„Jesi li čula ti išta od onoga što sam ti pričala?"

„Hoćeš da ti kažem iskreno ili da te slažem?" Upitala je, slatko se nasmešivši, na šta im se Sebastian nasmejao i samo odmahnuo glavom.

„Čas će i početi i završiti dok se vas dve sporazumete." Obe su mu se isplazile u isto vreme, a on se samo još glasnije nasmejao.

„Kao što sam govorila, ANA, otvara se novi caffe, World Away, nešto totalno novo i obavestila sam te da kao moja najbolja drugarica imaš obavezu da ideš. U redu?"

„Leeaa!" Očajno je prostenjala. „Čemu to? Znaš da su te novotarije čista glupost? Kao i uvek! Misliš da će ti to doneti komadić Zemlje i uvek prva u redu radoznalaca ideš da vidiš i razočaraš se kada vidiš da je isti kao i svaki prethodni, u čemu je fora?"

„HEJ! Nismo svi imali tu sreću da pobegnemo i živimo na Zemlji tri meseca.. bez da se javimo najboljoj drugarici koja je patila i brinula se i staaalno razmišljala da se nije..."