Miracles are possible

Dvadeset sedmo poglavlje

Evo još jednog poglavlja :) s obzirom koliko je sada kasno, nadam se da će poslužiti da vam ulepša ponedeljak ili vas bar malo razbudi :) Uživajte i javite mi utiske, grlim vas puno :*
P.S.
Svečano se izvinjavam jer sam tek sad videla komentare za prethodno poglavlje, ne znam kako sam ih previdela, s obzirom da sam proveravala ima li komentara o.O

Nakon što je Dimitri otišao, Ana je još nekoliko minuta ostala u krevetu.

Pokušala je da pojmi šta se zapravo desilo danas.

Činilo joj se da ovaj dan traje beskrajno dugo. Nekako od onog trenutka u kafiću kada je saznala da ima moć vatre do ovog trenutka, sve je bilo čudno.

Vreme se stopilo u jednu jedinstvenu fluidnu celinu koja je proticala, a zapravo kao da stajala.

Imala je osećaj da sve ide nizbrdo i da ne može da se odmori. Da ne može da pojmi sve stvari koje se dešavaju oko nje. I što je još bitnije, one koje se dešavaju njoj lično.

Mogla je da vidi da je Dimitri dobro upućen u živosnove, pa je nameravala posle da ga ispita i vidi šta oni zapravo podrazumevaju i postoji li način da se to prekine.

Kada je ustala, prvo je izvukla svoj stari ranac negde sa dna ormara. Bio je prašnjav i zgužvan, ali nije joj smetalo.

Sunđerom je prešla po površini, čisto da ga malo osveži, a onda je počela da pakuje stvari koje će joj trebati za večeras i sutra.

Pošto ona nije imala vreću za spavanje, bila je sigurna da će Dimitri da ponese dve.

Ili ćeš da spavaš sa njim u njegovoj!

Nacerila se sama za sebe. Odjednom je poželela da Dimitri ima samo jednu vreću i da se šćućure u nju.

To je tako dobra ideja!

Mogla je jasno da oseti njegove ruke oko sebe, njegovu krupno, toplo telo kako je greje i pruža utehu i sigurnost, što od neželjenih snova, što od raznoraznih živuljki koje su boravile u šumi.

Uzdah joj je pobegao, ali bez obzira ovoga puta se nije ni trudila da zaustavi maštariju.

Kao da joj se pogled na život promenio od jutros.

Znala je da je to glupo, možda je to bio samo izgovor jedne tinejdžerke.

Lako je naći opravdanje za nešto što istinski želimo. Mnogo lakše nego boriti se sa tim. Ona više nije želela da se bori protiv svojih osećanja prema Dimitriju.

Ako on ne želi da ih uzvrati, u redu, to je savršeno u redu, biće to neuzvraćena ljubav, ona će završti školu, pobeći će od njega i živeti na Zemlji čeznući za njim verovatno čitavog života.

Tešila je sebe da će možda na Zemlji upoznati nekoga. Da će njen život nastaviti kao da ga nikada nije upoznala i da će moći da bude srećna i zadovoljna bez obzira na to što joj nedostaje, ali nije iskreno verovala u to.

Nije preterivala sa stvarima. Odavno je naučila kako da bude praktična kada je to stvarno neophodno.

Spakovala je samo najneophodnije. Rezervnu duksericu i čarape, iako nije očekivala da će to što se nakvase biti problem, nekako se osećala sigurnije da ih ponese. Ubruse, vodu, našla je čak i termos da imaju topao čaj.

Napravila je nekoliko sendviča, da imaju šta da pojedu. Razmišljala je šta bi mogla još da ponese, kada se setila da nije pozvala Leu da joj se javi.

Uzela je telefon i pozvala je, ali nije se javljala. Slegla je ramenima i nastavila pakovanje dok za par trenutaka nije čula odsečno kucanje na vratima.