Miracles are possible

Dvadeset četvrto poglavlje

Evo još jednog poglavlja ^_^
Nadam se da će da vam se dopadne. Žao mi je što ne stižem češće da pišem pa se retko družimo, ali je situacija trenutno takva. Uživajte! Grlim vas! :*

Nakon porcije ženskog razgovora, čaja i hrskavih tostića, obe su legle.

Ana je imala samo jedan krevet u sobi, ali ovo nije bio prvi put da prespavaju jedna kod druge. Često su to praktikovale.

Nekada je čak i Bastian bio sa njima, naravno, kavaljerski je spavao na podu u vreći za spavanje.

Volela je te njihove „spavanke“ kako su ih oni zvali, a Ana je u međuvremenu saznala da se kaže „pidžama parti“, ali nije joj bilo bitno.

Važno je bilo da su mogli da pričaju, glupiraju se, razmenjuju iskustva, anegdote, strahove i želje.

Anu je ovoga puta u isto vreme obradovalo i rastužilo kada joj je Lea rekla da se povremeno viđa sa jednim dečkom.

Obradovalo, naravno, jer njena drugarica ima dečka, ili bar nekog ko ima izglede to da postane. Rastužilo, jer ona to nije znala tako dugo. Jer je tu, a zapravo nije.

Misli su joj stalno na drugom mestu, stalno brine, misli i premišlja i ne zna ni sama šta joj se dešava.

Emocije joj luduju i bila je toliko okupirana celom situacijom sa Dimitrijem i Bastianom da nije ni shvatila da se on i Gaby sviđaju jedno drugome.

Pitala se šta će da se desi sada kada su stvari eskalirale.

Nadala se da je Bastian i dalje sa njom i da Gaby nije morala sama da provede veče, gde god da ju je direktorka Sparks poslala.

Osim toga brinule su je i druge stvari.
Kako to da je ona jedina koja ima dve moći. Zašto ima dve moći? Zašto baš vatra? Po njoj je vatra bila najdestruktivniji element.

Bila je moćna, tu nema govora, ali Ana se donekle plašila njene moći.

Sada kada je i sama imala, plašila se šta sve može da uradi. Nekako joj se činilo da je spaljivanje jedne obične barake samo početak.

Iskreno se nadala da Dimitri ima neko rešenje. Uprkos načinu na koji su se razišli i onome što joj je rekao, verovala mu je kada su moći u pitanju.

Znala je da će joj on pomoći i smiriti je. Dolazila je u iskušenje da se već sada odšunja do njegove sobe i zamoli ga da joj pomogne.

Da joj bar nešto ispriča, objasni, pokaže... ali je znala da bi time samo izazvala još veće nevolje, jer je neko verovatno već nadgleda. Tako da je ostala u krevetu, pored Lee, trudeći se da održi kakvo takvo rastojanje između njih, jer se plašila da će na neki način da je povredi. Opeče.

Ne, Ana se nije naspavala te noći. Imala je učestale košmare, o vatri, o vodi, o čudovištima.

Nisu to bili živosni, bili su dobre stare noćne more, koje su je često posećivale.

***

Jutro je bilo tmurno, kao i Anino raspoloženje.

Nije bilo toliko hladno, tako da je mogla preko klasične crne uniforme da obuče samo jaknicu, kosa joj je bila spletena u pletenicu, i prebačena preko ramena.

Stajala je ispred doma, iznenađena što Dimitri već nije tu. Obično bi je čekao ujutru. Pitala se gde je.

Cupkala je nogom dok ga je čekala, gledajući u sivo nebo, koje ju je neizmerno podsećalo na njegove oči.

Odmahnula je glavom, želeći da se otrese takvih misli.

Pre nego što je izašla iz sobe, proverila je da li je Lea navila alarm kako ne bi zakasnila na čas, nažvrljala joj poruku i izašla, obećavajući sebi kako će biti krajnje profesionalna i da neće imati neprimerenih misli, a kamo li dela.