Miracles are possible

Deseto poglavlje

Drugari, evo ga novo poglavlje :) Očekivala sam da ću preko leta imati više vremena za kucanje, a išla sam u neke neplanirane posete i kako nisam bila kući, nisam mogla da kucam :/ Tako da će ipak do daljnjeg da ostane po poglavlje nedeljno.
Ovo je jedno prelazno poglavlje, bilo je neophodno da ga stavim tu, prosto nije moglo bez njega. Nadam se da ćete posle shvatiti zbog čega. Uživajte!
Pohvale/kritike/sugestije... bring it on! ;)
Hvala vam što ste uz mene, šaljem vam puno poljubaca :*

U 8h čula je otključavanje vrata.

Stajala je pored prozora gledajući napolje.

Znala je da je to Dimitri, ali se nije okrenula.

„Budna si! Odlično." Nasmešio se. „Dobro jutro."

„Dobro jutro." Šturo je odgovorila, i dalje gledajući kroz prozor.

„Oh, nisi valjda ljuta zbog ključa? Izvini, ali to je bilo neophodno, znaš da te svi smatraju beguncem. Da te nisam zaključao samo bismo i ti i ja bili u većoj nevolji."

„Aham, znam to."

„Ana?"

Polako ju je pozvao, ali ona se nije okrenula. Došao je do nje, uhvatio je za ramena i polako okrenuo ka sebi.

Njen izgled ju je šokirao. Bila je bleda, sasvim bleda, kao kreč, podočnjaci su joj bili potpuno crni, dodatno se ističući na tom bledilu, a oči su joj bile crvene. Izgledala je blago rečeno, užasno.

„Šta ti se desilo?!" Strogo je upitao, zabrinut.

„Ništa." Slegla je ramenima.

„Ne laži me!" Besno je zarežao.

Cimnula se, sklonivši se od njega, njegovog dodira.

„Ne lažem!"

San joj je i dalje bio živ u mislima.

Vatra je bila svuda oko nje. Imala je nekoliko opekotina, najviše na rukama, ali nije mogla da ih objasni.

Da li je mesečarila pa se nekako opekla? Ali nije znala kako.

Odjednom joj taj san nije izgledao kao san. Više je delovao kao stvarna, sveprisutna pretnja. Lična pretnja.

Neko je želeo da je ubije. Iako nije znala zašto. Bila je sigurna da to ima veze sa tim što je ponovo ovde, što se vratila. Nije trebala da se vrati.

Taj neko nije želeo da se ona vrati.

Sada joj je pretio, ne bi li ona ponovo pobegla. Znala je to.

Ali ona nije mogla da pobegne, ne sada, uzrokovala je previše problema, i previše je želela da bude tu.

Iako je mislila da to neće nikada reći, nedostajalo joj je ovo mesto.

Jedino što je zasigurno znala sada, bila je činjenica da je Dimitrijeva teorija mnogo verovatnija sada.

Neko iz škole je želeo da je se reši.

Možda je to bio neki korisnik vatre. Možda i nije. Ta osoba ju je poznavala. Iako je glas bio izmenjen i čudan, bila je sigurna da poznaje svog napadača.

„Hoćeš li mi odgovoriti na pitanje?!"

Vazuh je presekao Dimitrijev besan glas.

Ana ga je belo pogledala.

„Nisam ni čula pitanje."

„Šta ti se desilo od sinoć?"

„Nisam dobro spavala." To je bila istina.