Miracles are possible

Četrnaesto poglavlje

Evo još jednog poglavlja. Hvala svima koji prate priču, čitaju, vote-uju ili komentarišu <3 uvek se obradujem kada mogu da razgovaram sa vama i vidim šta vam se sviđa, šta ne. Uživajte u novom nastavku!
Nadam se da ću moći da budem malo redovnija ovih dana, ali ipak ne smem ništa da obećam.
Veliki ljubac od mene :*

„Ne vrišti!“

Zarežao je na nju, sklonivši ruku sa njenih usta.

„Gde ti je pamet?! Zar ovako da se šunjaš noću?“ Pričao je kroz zube.

Ana je odahnula čim je prepoznala te olujne oči.

Opustila se, iako je njegov pogled i dalje bio besan.

Imala je osećaj da je on ne drži, da bi samo skliznula niz zid na zemlju.

Kolena su joj i dalje klecala, a dah zapinjao negde u grlu od straha.

Nekoliko puta je zinula, a zatim ponovo zatvorila usta, ne znajući šta zapravo da mu kaže. Otežano je progutala.

„Čuješ li ti mene?!“ Zagrmeo je Dimitri ponovo. „Šta radiš napolju?“

„Vraćam se u sobu.“ Promucala je tiho.

Znala je da bi trebala da se koncentriše na to što je on besan na nju i što mu varnice sevaju iz očiju, upućene ka njoj. Ali jedino na šta je ona trenutno mislila je način na koji je njegovo telo pritisnulo njeno.

Na to da ovaj put koristi svoju snagu protiv nje i da je ona potpuno nemoćna protiv njega. Odjednom otežano disanje nije bilo od straha.

Gledala ga je u oči, sve vreme, ne usuđujući se da skrene pogled, ali je svakim centimetrom svog tela bila svesna njegovog.

Bila je svesna njegovog toplog daha, kao i usana koje nikada nije osetila, a verovala je da su vešte i da će moći da je odvedu na potpuno nova mesta.

Želela je da ih oseti na svojima.

Da ih oseti bilo gde na svojoj koži, koja je počela da se greje, uprkos hladnom noćnom vazduhu.

Crvenilo joj je oblilo obraze. Ali njegove usne su trenutno bile stisnute u tanku crtu, svaki atom njegovog bića joj je poručivao koliko je ljut na nju.

„Zašto si uopšte izašla iz nje?!“

„Nisam... nisam mogla da budem u njoj... samo sam...“

„Išla si da vidiš dečkića?“ Nadmeno je upitao, iako je dobro znao gde su stanovali njeni prijatelji.

„Nisam.“ Namrštila se. „I nije mi više dečko!“

„Da, danas je baš tako izgledalo.“

Sada se iznervirala.

„Koji je zapravo tvoj problem?!“

Gotovo je viknula na njega i cimnula se, izvivši telo u luk, ne bi li ga se oslobodila. Tim potezom se potpuno privila uz njega, očešavši se o njega.

Pustio ju je kao opečen, sikćući, i u deliću sekunde se nalazio na metar udaljenosti od nje, ne dodirujući je više.

Ana je ostala naslonjena na zid, teško dišući. Ruke su joj pale pored tela, sada kada ih nije više držao, ali nije se pomerila. Čestitala je sebi što nije pala na zemlju, kako je očekivala.

„Moj problem si ti!“ Procedio je kroz zube. „Rekao sam ti da ne izlaziš! Rekao sam ti da trenutno ne smeš da im veruješ! Rekao sam ti da su oni potencijalni krivci za petljanje sa tvojim umom! Ali neee! Ti moraš da se praviš pametna i oglušiš se o svaku instrukciju, predlog ili naredbu!“