Miracles are possible

Dvadeset osmo poglavlje

Drugari izvinite što je poglavlje kasnilo, ali imali smo jedan lep događaj, brat mi je dobio ćerkicu i tako da smo svi bili u slavljeničkom raspoloženju ^_^ pa samim tim nisam imala vremena za pisanje. Evo sada novo poglavlje, mislim da će biti u skladu sa događajima i praznicima. Srećan Božić svima koji danas slave, uživajte u sreći, ljubavi i blagostanju! Naredni nastavak verovatno posle Nove godine. Ljubim Vas puno i hvala na svim komentarima, glasovima i tome što ste mi ulepšali ovu 2017.godinu :)

Ruke su joj bile na samoj ivici, ali nije marila. Više ni za šta nije marila. Nije je bilo briga šta će biti s njom, ako se njemu nešto desi.

„DIMITRI?! DIMITRIIIIII!!!“ Dozivala ga je, iznova i iznova dok joj se glas gubio u tom širokom prostoru, odjekivao, a njeni jecaji su ispunili vazduh oko nje, gušeći je.

Stezala je ruke u pesnice, grabeći u njih i zemlju i kamenje koje ju je grebalo.

Molila se da je i ovo san. Nek bude živosan ako treba, nek ona bude mrtva, ali nek on bude tu.

Još jedan red dozivanja njegovog imena, još jedan red odjeka i suza i jecaja... činilo joj se da je sve uzalud.

Želela je da i ona padne i ostane na tom mestu, zajedno sa njim. Zauvek.

Čemu sve, ako će opet biti sama? Nikada ga nije ni imala, nikada nije bio njen, a osećala se potpuno hendikepirano pri samoj pomisli da ga više nema.

Da ga nikada više neće videti, da nikada neće čuti njegov glas, videti onaj iskrivljeni osmeh koji joj je poklonio pre samo nekoliko trenutaka.

Osetiti njegove vrele usne, ili sigurnost u kojom je opkoli svaki put kada je zagrli ili uhvati za ruku.

Očaj ju je preplavio, toliko da nije mogla racionalno da razmišlja.

Osećala se bespomoćno. Sada se stvarno osećala kao mala devojčica kojoj je trebao neko.

Trebao joj je neko da joj kaže šta sada da radi. Kako da se postavi, jer njen mozak kao da je pregoreo. Ponavljao je iznova i iznova scenu u kojoj on pada i u njemu nije bilo ni jedne suvisle misli.

U jednom trenutku kroz njenu pomračenu svest, čulo se nekakvo šuškanje, uzdah, a zatim joj se učinilo da čuje i svoje ime.

„Dimitri?“ Očajno je prošaputala.

„Di...di...“ Nije više mogla ni to da prozbori. Nije videla ništa, što od mraka, što od suza, ali trenutno je bila slepa. Gledala je u mračnu provaliju, ne videvši apsolutno ništa.

Ponovo je čula neko šuškanje, grebanje. Terala je oči da rade, da joj pomognu, da pokažu nešto, da joj prikažu njega, ali i one su odbijale saradnju, a ona je frustrirano vrisnula, podigavši bespomoćno ruke u vis. Što je rezultiralo sa još više grebanja, odrona zemlje i muklog stenjanja.

„Dimitri?!“ Pozvala je ponovo, ovoga puta suvislije nego malopre.

Nadlanicom je obrisala oči. Bila je prljava od zemlje, kamenčići su joj se zabijali u dlanove, grebali kožu gde god bi se dodirnula, ali nije je bilo briga.

Bacila je ranac iza sebe i ponovo se nagnula nad provaliju gledajući dole.

Proklinjala se što malopre nije prihvatila onu baterijsku lampu koju joj je nudio.

„Dimitri?“ Prošaputala je.

A onda je ugledala.
Bila je to bezoblična senka. Ovalna masa u vodoravnom položaju koja joj se približavala.

Polako, postepeno, ali se približavala. Nije mogla da razazna šta se dešava i ko je to, ili šta, ali je čula zvuke koji su nedvojbeno značili da se neko penje.