Miracles are possible

Trideset i četvrto poglavlje

Dragi moji, znam da me nije bilo skoro četiri meseca i mnogo mi je žao zbog toga. Nisam ovo planirala, prosto je ispalo tako. Četiri ispita plus diplomski rad... jednostavno nije bilo šanse da se drugačije organizujem i sve postignem... ali eto, mogu da vam se pohvalim novostečenom diplomom :D i da kažem da se nadam da ću preostala poglavlja objaviti u kratkom roku. Prvobitno je bio plan da imamo još samo dva poglavlja ove priče, ali ta poglavlja bi bila predugačka i ne bi bio prirodan prekid poglavlja, pa će ipak izgleda biti tri. Hvala vam što ste me pitali kada će poglavlje i što niste odustali od priče čak ni nakon ovoliko vremena! Šaljem vam puno zagrljalja!

Ovo mesto je uticalo na nju.

Menjalo je.

Ana se već danima nije osećala svojom. Nije mogla to da objasni. Kao kada te hvata virus, osećaš se malaksalo, slabašno, a svaki pokret te boli. Tako se i ona osećala, ali u duhovnom smislu.

Fizički joj ništa nije falilo. Sve je bilo u redu, ali psihički, kao da to nije bila ona.

Osećanja koja su je obuzimala bila su joj strana i činilo se da nisu njena, što je apsurdno.

Osetila bi iznenadni bes, bez ikakvog povoda, onda zadovoljstvo koje bi joj obuzelo telo, kao da je potopljena u njega.

Međutim ni jedan od tih osećanja nije ostavljao nikakve manifestacije. Sreća više nije imala ukus sreće, niti je bes ličio na bes koji je do sada osećala.

Pitala se nije li otupela zbog svega što je saznala, pa da se zato distancirala sama od sebe.

Činilo joj se kao da jedva nazire šta joj se zapravo dešava. Kao da svoje postupke i misli gleda kroz gusti, tamni veo.

Naslonila je čelo na zid pored prozora.

Gušilo ju je.

Kao da je vazduh pritišće.

Platno koje je prekrivalo okvir prozora, pomerilo bi se pod laganim povetarcem, koji je bio jedini vid osveženja vazduha na ovom mestu. Ako se moglo tako nazvati, jer je bio topao kao fen, ali je bila u stanju kada bi prihvatila bilo šta.

Nije treptala. Posmatrala je spoljašnjost oko majčine kuće, svaki put kada bi vetar dozvolio pogled. Nije želela sama da skloni pokrivač i gleda. Nije želela da izađe. Hvatala je na mah deliće pejzaža, koji su njoj lično bili zastrašujući.

Sve oko njih je bilo narandžasto ili braon. Gomila peska i kamenja. Počela je da se oseća klaustrofobično, iako su oko njih bila velika prostranstva.

Želela je zelenilo šuma i plavetnilo vode, neba... želela je boje! Nije htela da prihvati monohromatski svet. To nije bio njen svet.

Onda bi joj kroz glavu prošla misao kako je njena majka godine i godine provela ovde. Zarobljena u ovom svetu bez igde ikoga.

Zarobljena nakon što je ostala bez muža i ćerke... To je više od decenije bio svet njene majke. I to ne njenim ličnim izborom.

Ponovo bi osetila kako je obuzima bes, ali ovoga puta bila je to potpuna emocija.

Mogla je da oseti koprenu ljutnje kako joj pada na oči. Činilo joj se da je užasno narandžasti svet oko nje odjednom postao crven.

Postao užaren kao lava koja joj je tekla kožom, žudeći za zagasnućem.

„Jesi dobro mila? Jesi razumela sve što smo rekli?"

Teško je progutala.

„Jesam mama." Mehanički je odgovorila, stežući zube. Nije ih pogledala.