Prava ljubav

Deseto poglavlje

Telo skrhano od tuge i boli se duže vreme bori da ne klone i ne popusti, već se sa poslednjim atomima snage držim čvrsto iako sedim na fotelji pognute glave lijući tiho suze a jecaj zadržavam u sebi gušeći se iznutra.

Rukama stežem sliku koja je već zgužvana, a ispred sebe na stolu gledam ostatak slika na kojima sam sa Nickom u ljubavnom zanosu na plaži, u parku, na košarkaškom terenu i noćnom klubu.
Na svakoj slici se vidno oslikava naša ljubav i mirnoća bez straha da možemo biti otkriveni i zabranjeni!
Srce mi se kida na komade dok bezbrižno obožavamo jedno drugo ne očekujući da našoj ljubavi dodje kraj!

Ne, ne, ne...ne može doći ovome kraj, nećemo dozvoliti nikome da nas razdvoji. Ni našim porodicama ni drugim ljudima, a tek ne onome ko je sve ovo uslikao!?

Dok pogledom prelazim sa slike na sliku shvatim da smo uslikani sa strane i sa daljine, i da ni jedna slika nije koju mi imamo? Već smišljeno i sa namerom uslikano. Neko je hteo da nas otkrije i uspeo je u tome!

,,Odakle su ove slike?" Tiho upitam i dalje gledajući u njih.

,,Malopre su stigle na tatino ime!"
Odgovara Travis koji stoji blizu mene.

,,Neko ih je sa namerom uslikao, Neko je hteo..."
Govorim i u pola rečenice prekinuta sa očeve strane.

,,Neko je hteo da mi otvori oči kakvu ćerku imam? I hvala mu na tome!"
Tužno pogledam u oca koji me i dalje prezrivo gleda.

,,Tata ja..."

,,Kako si mogla Sara? Kako si mogla to da mi uradiš? Kako si mogla da se zaljubiš u njega...." zastane na trenutak i udahne glasno dok na licu mu se ocrtava bol.

,,Od kada to traje Sara? Od kada me lažeš?"
Sa knedlom u grlu teško i tiho progovorim u nadi da me ne čuje, ali znam da jeste.

,, Skoro tri godine!"

,,Od kada, nisam čuo?" Pravi se da nije čuo i moju agoniju produžava.

,,Od početka mog fakulteta!" Jasnije mu odgovorim dok mi se suza slije niz lice.

,,Vidiš Amanda, ja hranim i školujem izdajicu od samog početka! I to mi je hvala za sve! Jel vidiš kakvu ćerku imaš, jer ja je više nemam!"

Povređena očevim rečima skupim snagu da nastavim borbu za sebe i svoja osećanja i sa teskoćom progovorim.

,,Zašto sam izdajica? Zašto sam te povredila što sam se zaljubila? Zar nemam prava na ljubav, zar nemam prava da se zaljubim u koga ja želim?"
Povisim ton ali otac me nadjača kad opet skoči na noge i nadvije se nada mnom.

,,Imaš prava da se zaljubiš ali ne u osobu kao što je on! Ne u njega za koga sam te upozorio i rekao ti da je on tvoj neprijatelj! A ti vidi šta si uradila, pucala si tamo gde najviše boli. I to si krila zato što si znala da grešiš Sara!"

,,Ne možeš da zabraniš  srcu da bira tata..."

,,Koje srce Sara! Nema srca, samo razum! U životu moraš da ideš razumnom stranom ne srcem!" 
Uzdahne pa počne da se šeta nervozno i nastavlja da viče.

,,Mislio sam da si pametna, sa tvojim razumom i tvrdoglavošću sam te ostavio u nadi da ti ne možeš da pogrešiš!? I vidi sada, pogrešio sam jer sam se uzdao u tebe! Ali ja znam njih, ja znam njegovog prokletog oca! Oni su spremni na sve, on te je omadjiao i to sa namerom. Sve je ovo njihova igra, hteo je sigurno da te iskoristi, da ti upropasti život što i jeste upravo, jer si sebi potpisala propast Sara! Otkud znaš da on nije sve ove slike iscenirao i poslao meni i tako da tebe uništi, otkud znaš da..."

,,To ne može biti istina!" Skočim na noge i počnem da vičem u očaju.

,,Nickolas nikad ne bi to uradio! Mi se znamo još pre fakulteta dok nismo znali ni ko smo ni čiji smo! Nema šanse da je išta sa namerom uradio, jer on me voli kao i ja njega! Naša ljubav je velika uprkos vama iako ništa ne razumemo šta se sa vama dešava, i nas to ne zanima jer nama je samo bitna naša ljubav! Nama smo mi bitni!"