Prava ljubav

Četrdeset prvo poglavlje

- Šaljem ti snimak na mejl, najzad je u našim rukama. Nadam se da će ti pomoći da središ problem. Javi se kad budeš mogao .

Čitam poruku od Maxa koju mi šalje sa zakašnjenjem, jer sam to već odgledao par sati pre. Otvaram fajl i palim snimak shvativši da je isti koji je meni poslao Travis. Zahvalan sam i njemu što je uspeo da nadje snimak, ali nažalost kasno je stigao. Sad mi više ništa ne znači, sada je kasno da se nešto promeni. ,,Zakasnio sam, ona je sada njegova.''

Bacam telefon od sebe i polako ustajem krećući se ka prozoru sa čašom viskija u ruci koja je postala moj najbolji prijatelj u ovakvim trenucima. Sedam na pod i gledam u tamu grada obasjana noćnim svetlima nad koji se nadvio sivi oblak koji pokazuje da jesen stiže i da je toplim i sunčanim danima kraj. Sledi hladan, siv i kišovit period. Baš kao u šta se moj život pretvorio. Više neće biti obasjan i topao već tmuran i hladan. Suza više i nema da klize niz moje obraze,  ovaj put samo plačem i lomim se iznutra. Umesto mene to sada čini kiša koja počinje da pada, kvaseći prozor čineći moj vid zamagljenim i sve postaje upotpunjeno baš kao moja trenutna osećanja.

Iz glave mi ne izlazi slika nje i Justina. Najradije bi glavom kroz staklo prošao samo da mi se taj košmar više ne prividja. Ali sve je uzaud i prvi put ne vidim svoj put ka izlazu kao ni postojanje nekog rešenja. Jer ne mogu da zamislim život bez nje. Ne mogu da planiram život a da nje nema u mojim planovima. Trebao sam da izadjem i razdvojim ih dok sve ovo nije postalo mnogo ozbiljnije. Dok još uvek ima spasa za nas. Ako ga uopšte ima, pogotovo za mene? Trebao sam da odem i da joj sve kažem. Da joj sve objasnim. Da sazna pravu istinu ako već nije saznala. Da vidim u njenim očima da li još uvek ima nade za nas, ili se prepustila drugom? I ja sam za to kriv. Gurnuo sam je preko ivice provalije i sada nema nazad. Uradila je nešto što nikad ne bi poželeo kao ni ona. Ali ja sam za to kriv i ne mogu joj to zameriti. Iako me boli i peče do srži, ne mogu joj to zameriti. Sem ako? Sem ako mu se nije predala iz ljubavi? To ne bi mogao da podnesem, to bi me ubilo. To bi me dotuklo.

,,Ne, ne, ne...Wilsone ne misli o tome!'' vičem na samog sebe i udarim dlanom o svoje čelo da isteram opet misli iz glave koje me ubijaju. Ispijam čašu viskija do kraja i ustajem da sebi sipam još jedno. Gledam kako se u tamna bronzana tekućina presijava mameći me da se udavim u njoj i da nestanem. Bar na tren da ne osetim ništa, bar na trenutak da ne postojim ni ja ni ovaj svet. Prislanjam čašu usnama i pre nego što osetim taj ljuto gorki ukus od kojeg trnu moje usne, a grlo se stegne kad osetim kako peče i gori iznutra. Žudeći za tim osećajem iznenada me prekida zvono na vratima. Zastanem na trenutak kao da mi se učinilo da ga čujem. Sačekam par sekundi i ništa više ne čujem. Prislanjam čašu usnama i tada me opet prekine zvono na vratima. 

Spuštam čašu na sto i pomalo nesigurnim hodom krenem ka vratima. Zbunjen sam kako neko može da mi zvoni na vratima a da pre toga nisam obavešten od strane Roberta. Možda je i on u pitanju ili Met pa su došli da provere da li je sve u redu jer sam iz kola izleteo kao furija ostavivši ih na sred parkinga sa ključevima u njima što ne liči na mene. Verujem da su ga parkirali na svoje mesto i možda mi sad donose ključeve. Prilazim vratima i odjednom osećam neku toplotu koja je obgrlila moje telo, ali pretpostavljam da je to od alkohola od kojeg gorim. Pokušavam da izgledam normalno, malo protrljajući svoje lice i prstima prolazim kroz kosu. Stavljam ruku na kvaku i otvaram naglo vrata.

Šok me preplavi, i osetim jak bol u grudima od kojeg ostajem bez vazduha. Kolena mi zadrhte i jedva sebe održavam uspravno. Na trenutak pomislim da umišljam i da to čini alkohol u meni, a onda moje srce zaigra jako da imam osećaj da će iskočiti iz grudi i tad shvatim da ona stoji ispred mene. Mokra do gole kože od kiše koja pada, gleda me tužnim i izmučenim pogledom bez sjaja i nade. Ne progovarajući ni reč već samo sebe obgrli rukama dok joj telo podrhtava i sve što želim jeste da je zagrlim i ugrejem svojim gorućim telom, ali se suzdržavam i sve jače stežem kvaku, braneći svojim rukama da urade ono što im srce govori.