Prava ljubav

Trideset prvo poglavlje

Juče smo oboje sanjali savršen život,
juče su nam ponestajale reči,
Jer smo srcem jedno drugom čitali misli, i samo je iskrenost bila u tvom pogledu.

Juče smo se zakleli da cemo osvojiti svet, juče si mi se zakleo da će naša ljubav trajati večno,
Jednom je dovoljno pogrešiti,
da bi naučio šta znači voleti iskreno.

Šta si uradio,svojim ponosom si uništio nadu, zbog tvog besa moje oči gledaju tamniju stranu.

Izbrisao si čitavu našu priču svojom ljutnjom,
i zbunio si svu moju ljubav koju sam ti predavala,
s dozvolom da mi tako slomiš srce.

          *   *   *   *

Osećaj ukočenosti i umora me budi iz dugog sna koji mi je bio kao agonija umesto odmora i bega od stvarnosti. Neotvarajući oči sećanja mi naviru i odjednom se odigravaju scene Nicka i mene, na šta se trzam i otvaram oči kao da tako neću videti ništa, kao da ću time pobeći od istine? Ali realnost me tek pogodi kao metak u već slomljeno srce.  

Jutarnja svetlost mi na trenutak zasmeta i opet sklopim oči. Polako ih otvaram da se naviknem na sunčeve zrake koje obasjavaju celu prostoriju i shvatim da ležim na sofi u dnevnom boravku. Refleksno svojom povredjenom rukom protljam oči na šta me ona zaboli. Pogledam u nju i tada shvatim da mi je leva ruka zarobljena u nečijem toplom stisku. Pogledam u stranu i ugledam Nicka, kako sedi na podu pored mene, držeći me čvrsto i glavom oslonjenu pored naših ruku čvrsto spavajući. 

Posmatram ga kako napetog lica spava i znam da je to kad ga muče noćne more prouzrokovane problemima koje ima na javi. A sad ti problemi su vezani za nas dvoje što me dodatno podseti situacije u kojoj smo se našli.

Povlačim naglo ruku iz njegovog stiska, na šta se on kao oparen trza i budi. Sanjivim i uplašenim crnim očima me gleda dok se izdižem i sedam. Privlačim noge uz sebe, kao da pokušavam tako da se zaštitim od njega, ako je to uopšte i moguće?

 Gledam ga sa besom i strahom nemoćna da kažem bilo šta. Polako se ispravlja i ne sklanjajući pogled sa mene, rukom protrlja vrat duboko udišući.

,,Kako si?'' tiho progovori i znam da se već pokajao sa pitanjem koje mi je postavio na šta mu se samo sarkastično nasmejem.

,,Izvini...'' opet progovara i na trenutak pruža ruku ka meni, ali se izmičem. Poraženo vraća ruku ka sebi i naslanja se na fotelju, a ruke oslanja na svoje savijena kolena.

,,Izvinjavaš se za šta Nickolase?'' šapatom progovaram.

,,Zato što si me lagao i prevario ili za zato što...''

,,Šta god da ti kažem Sara znam da mi nećeš poverovati.'' prekine me i njegov glas odjekne prostorijom.

,,Upravu si, zašto bi ti bilo šta više verovala?'' hladnim tonom mu odgovorim.

,,Ali opet zaslužujem neke odgovore? Koliko god to još bolno bilo za mene, treba da znam. Želim da znam kad si to uradio, koliko dugo traje i kako si mislio da to kriješ od mene i da me uništavaš još više?'' glas mi podrhtava i na moje reči oči mi zasuze ali suze zadržavam nedozvoljavajući da skliznu niz obraze.

,,Nisam te varao Sara, ja sam samo...'' počnem da se smejem glasno i grubo brišući suze koje su van moje volje same od sebe skliznule.

,,Već sam početak je previše smešan Nick. ''Nisam te varao Sara'','' naglašavam njegove reči i ozbiljno ga pogledam.