Prava ljubav

Trideset četvrto poglavlje

Već neko vreme stojim ispred ulaznih vrata i ne usudjujem se da udjem u naš stan. Hm...kako sada to smešno zvuči, naš stan!? Da nekad je bio naš. Naš stan, dom, naše gnezdo ljubavi i mira, ali sad više nije ništa od toga? Više nije naš dom i naše ljubavno gnezdo. Više nije naše sklonište od stvarnosti, gde smo samo postojali mi? Sada su samo hladni zidovi, jedna velika praznina puna tuge i boli.

Ali moram da opstanem ovde još neko vreme, moram sve to da potisnem duboko u sebi i da stvorim sebi snagu. Jer ako pokleknem izgubiću sebe.

Udahnem duboko i polako ulazim unutra, sa tugom u očima i duši. Sa bolom koji peče do srži nedozvoljavajući da razmišljam. Sećanja odjednom naviru preteći mi da me uguše. Dobra i lepa sećanja, koja su sad okaljana onim najgorim. U stanu je potpuni mrak, plašeći se čudnog osećaja koji mi ovaj mračan i prazan stan pruža. Da, prazan je jer ne osećam njega. Znam da nije ovde i to mi još više otežava, jer sam već spremna došla ovde na susret sa njim, a sad moram na to još da čekam. Palim svetla po stanu i vidim da ništa nije taknuto ni pomereno, kao da ovde niko nije danima živeo? A i pitanje je gde je bio i kod koga dok sam bila van grada? Srećom pa znam da je Leo trenutno kod Davida, i da je brinuo o njemu inače verujem da bi umro od tuge.

Penjem se uz stepenice i odlazim do naše sobe, potiskujem sve u sebi što pokušava da izbije na površinu i brzo uzimam samo potrebne stvari i izlazim iz nje lupajući vratima za sobom, ne bi li bar neku buku napravila koja bi ovu tišinu razbila.

,,Vreme je da se ova gostinjska soba najzad koristi.'' ulazim u sobu koja je opremljena za goste, a koji nikad nisu ni bili kod nas za sve ove godine. Naše porodice nikad nisu htele da spavaju u našem stanu, i ona je ostala netaknuta. A kako vidim, sad će biti moja spavaća soba na neko vreme. Ostavljam stvari na krevet osvrćući se oko sebe i od neke nervoze odlučim da se istuširam i spremim za spavanje. Mrak već pada i za spavanje još je rano, ali nervoza u meni mi nedozvoljava da mirujem, a moje misli ne mogu da prestanu da se pitaju gde je on i šta ako...

,,Sara, prestani!'' na samu sebe se proderem.

,,Idi se istuširaj, razbistrićeš misli i malo sebe opustiti.'' odlazim brzo pod tuš i tamo provodim duže vreme. Oblačim belu maicu za spavanje koja mi prekriva kukove i bosa silazim do kuhinje po čašu vode. Čujem kako mi telefon vibrira i dolazim do torbe u kojoj se nalazi. Tog momenta vibracija prestaje, i vidim da je to propušten poziv od Davida, kao i prethodna dva. A zatim ugledam i par propuštenih poziva od Nickolasa. Stavim ruku na grudi, kao da ću time umiriti svoje srce i drhtavo telo na saznanje da me je zvao posle toliko vremena. Ali najgore što se u meni probudio neki strah, zbog toliko propuštenih poziva od njih dvojice. Da se nije nešto desilo? Da li je Nick dobro? David?

Počnem panično da se ponašam, kad me trgne vibriranje u ruci i vidim da je opet poziv od Davida. Brzo i u strahu se javljam, moleći se da je sve u redu?

,,Davide šta se desilo?'' uplašeno ga upitam.

,,Gde si?'' pomahnitano me upita.

,,U stanu Davide. Malopre sam došla, tuširala sam se pa nisam čula telefon.'' čujem sa druge strane izdah olakšanja i nakašljavanje.

,,Dobro je. Uplašio sam se da...

,,Jel se nešto desilo Davide? Nick...'' uplašeno pitam.

,,Jeste..mislim nije. Ništa se nije loše desilo. Nickolas te je tražio, digao je frku što te nema?'' odgovara pomalo zadihano.

,,Gde me je tražio? Zašto?'' pokušavam što mirnije da pitam.

,,Pa otišao je ka tebi, ali je video da ne sija svetlo u kući i da je prazna. Uplašio se gde si i dal ti se nije nešto desilo? Onda je meni digao frku, pa sam se uplašio jer si mi rekla da ćeš tek sutra da se vratiš u grad. Zašto si se danas vratila i pritom mi nisi javila?'' uplašio se. Nickolas se uplašio da mu nisam opet pobegla a da me ovaj put neće tako lako naći? Opet je došao kod mene, ili uopšte nije ni odlazio već je kao i prvih dana tako i do danas ipak bio tu.