Prava ljubav

Dvadeset šesto poglavlje

Već neko vreme budna, sedim na drugom kraju kreveta i samo ga posmatram. Mesečinom osvetljena soba obasjava njegovo nago telo, dok spava na stomaku grleći jastuk tako snažno da mu se svaki mišić na rukama i ledjima ocrtava, mameći te da ih prstima miluješ. Odupirem se porivu, i samo snažno obgrlim svoje noge koje se sam pritisla uz grudi, kao da bi tim pritiskom sprečila da iskoči iz mene moje srce i sve što vrišti u meni!

Više svojih emocija nisam ni svesna, toliko toga se odigralo u meni da ni sama ne znam kako da odreagujem, šta da uradim, šta da kažem? Kad sam ga videla na vratima, u meni je bio bes i gorčina, pomešan željom i potrebom! Bez ikakvog razmišljanja moje telo, um i srce mu se prepustilo, nakon toga moje telo se opustilo do svih grčenja i bola koje je dugo trpelo, a zatim sam ubrzo zaspala u njegovom zagrljaju! Iako je to bio posle dužeg vremena lep, miran i siguran san, ubrzo sam se probudila i polako udaljila od njega. Trebala mi je ta distanca i mirne misli da shvate sve što se desilo, sve što će se desiti!?

Iako mi je srce povredjeno, moje misli ne mogu da shvate dal znaju istinu ili ne? Da li je stvarno bio sa Lisom, kao što sam sumnjala! Ili je to sve laž koju neko kao Lisa može da izgovori? Nije mi rekla kada, gde i koliko dugo je sa Nickom jednostavno su mi se samo podudarile neke stvari vezane za njih, njihova putovanja, povezani poslovi, ista mesta, gradovi....

Zašto opet sumnjam u sve, zašto opet ništa nikome ne verujem? Zašto ga nisam napala, udarila i oterala dodjavola, zašto nisam nju raščerupala i unakazila njeno veštačko lice? Zašto nisam sve ovo ostavila i samo otišla, daleko od svega i oslobodila se svega lošeg? Zašto opet mislim da su sve to laži, laži koje Lisa želi da je istina! Zašto nisam rešila svoje sitne nesuglasice sa Nickom i samo nastavila da budem srećna? Zašto večito moram da se lomim u glavi, samo povredjujući sebe još više! Moram da saznam pravu istinu, moram da budem sigurna u sve ovo da bi znala šta i kako dalje, da bi mogla ovo što kulja i preti da eksplodira izbacim iz sebe, i nekako uz snagu koja mi preostane udahnem i nastavim dalje!

Ali ako je istina, jedno pitanje je! Zašto?! Zašto Nick, zašto si to uradio sebi i meni, nama!? Zašto si uradio isto što me je već jednom slomilo a ti bio spasitelj toga!? Zašto, jer posle ovoga ne možeš ti da budeš spasitelj! Može da bude samo neko drugi, ili jednostavno niko?. Već samo daljina koja bi bila dovoljna da nikad više sa tobom i sve vezano za tebe ne bude blizu mog života! Ako je to istina, zgazio si nas Nick, pljunuo si na nas i sve naše što smo imali, što smo izgradili velikom mukom, sve što smo stvorili, sve što smo mi sve ove godine!

Nesigurno na kolenima dodjem do njega i osluškujem kako diše, posmatrajući to krupno i jako telo koje je bilo moje utočište i zaštitnički zid. A sada je samo jedno telo, ništa više od toga i to si sam tako odlučio bio ti svestan toga ili ne! Ruka mi lebdi iznad njegovih ledja plašeći se da ga dotaknem, da dotaknem tu toplu i glatku kožu koja je uvek pod mojim prstima pravila trnce koji su prijali mom telu. Uplašeno drhtavim prstima dodjem do njegovog lica, i nežno dodirnem njegovu bradu koja me nikad nije bockala, a sad je kao da dodirujem trnje od ruže. Da li sad to umišljam ili se ipak nešto promenilo, u meni u njemu? Lice mu je opušteno i nekako mirno, kao da nema ni jedan problem koji će ga terati da se tokom sna grči i mršti. Prstima dodirnem njegove meke i pune usne, i na trenutak zažmurim osećajuči kako mi telom prolazi jeza, ona ista  kad je on u pitanju. Da li je moguće da su ove usne ljubile drugu, da li je moguće da si njima dodirivao i upijao drugu Nick?

Osetim kako se pomerio i naglo otvorim oči povlačeći ruku ka sebi, uplašeno čekajući dal će se probuditi, ali samo vidim da se malo nasmešio i jače zagrlio jastuk. Teško progutam knedlu i polako drhtavo udahnem vazduh koji mi je preko potreban. Ako je to istina, tvoja kazna i bol sledi, prva će biti tvoje priznanje, sam ćeš mi reći Nickolase!