Prava ljubav

Trideseto poglavlje

Okrećem se prema zvuku koji dopire sa moje leve strane, i tad ugledam čoveka u policijskoj uniformi kako me posmatra i kuca na prozor od automobila.
Brzo se trgnem i dodjem svesti, otvarajući prozor a topao vazduh s'polja me obgrli i ugreje moje hladno i drhtavo telo, telo da ali ne i srce, dušu...

,,Gospodjice da li ste dobro?" Upita me  a ja se iznenadim, i zapitam da li se lom mog srca i duše toliko čuje i vidi s'polja.
,,Molim?" Zbunjeno upitam.

,,Pitam vas, da li ste dobro? Gospodjice već neko vreme stojite u mestu i pravite gužvu u saobraćaju!"

,,Kako mogu ja da pravim gužvu? Pa cela kolona je ispred mene već neko vreme." Govorim i pogledam ispred sebe i sve što vidim jeste da se saobraćaj bolje odvija i kreće nego kad sam bila svesna haosa koji je bio pre nekoliko trenutaka.

,,Saobraćaj se pokrenuo, otvorilo se novo skretanje desno koje vam preporučujem, napred su radovi na putu."

,,Izvinjavam se gospodine, zamislila sam se i nisam shvatila kad se saobraćaj pokrenuo!'' počnem da objašnjavam ali me ubrzo prekida.

,,U redu je gospodjice samo pokrenite vozilo, dok ne izbije neki veći kolaps?'' govori mi i pozdravlja, rukom pokazujući na skretanje koje imam na par metara od sebe. Klimam potvrdno glavom i polako pokrećem auto, uključujući se u saobraćaj. Poslušam ga i skrenem desno, ni razmišljajući gde sam i gde vozim.

Sa krila mi padaju slike na sve strane pored svojih nogu, podsećajući me na njihovo postojanje. U trenutku se uzrujam i nesvesno skrenem na parking koji se tu našao. Parkiram auto, prekrivajući ruke lice i trudeći se da uspostavim normalno disanje. Udišem duboko i polako izbacujem vazduh iz pluća i mog tela. Ponavljajući par puta, uspem na trenutak da se smirim. 

Počnem da kupim slike koje su pored mojih nogu, i drhtavim rukama ih vraćam u kovertu. Sa knedlom u grlu i bolom u grudima opet se moje oči susretnu sa gorkom istinom i pomisao da ću moći, da ću uspeti izdržati sve ovo pada u vodu. Svaka moja nada je nestala da ću ostati pribrana, da se neću slomiti ali uzalud. Slamam se na najgori način, lomim se iznutra a spolja ništa. Suze ni kapi i to me guši. Davim se iznutra i ne oslobadjam svoje telo i to me sve više plaši.

Od besa počnem jako da udaram rukama o volan, jer moram ovo da izbacim iz sebe, ali sve što osetim jeste bol u mojim šakama. Pogledam u njih koje se od bola crvene i prija mi da osetim na telu bol koji moje misli vuče na drugu stranu. Podignem pogled sa njim i naslonim glavu na sedište, gledajući par trenutaka u jednu tačku, i tad shvatim da sam na parkingu sportskog centra u koji sam nekad išla a u koji ide Nick.

Bez dugog razmišljanja, samo sam izašla iz kola i uputila se ka zgradi. Bez da znam šta želim, bez da znam gde idem? Dopuštam da me noge vode a kad stignem do cilja tada ću znati.

Ulazim unutar zgrade i sa recepcije me dočekuje devojka, koja me poznaje i pozdravlja.

,,Gospodjice Wilson dobrodošli, dugo vas nismo videli.''

,,Hvala, možda će te me ubuduće opet vidjati?'' odgovaram i pokazujem rukom niz hodnik.

,,Mogu li?'' upitam je, videvši da me na trenutak odmerava sigurno zbog poslovne odeće koju nosim a da sa s'obom nemam sportsku opremu.

,,Naravno, izvolite.'' pokazuje rukom, ali već i bez njene dozvole ja sam polako krenula niz hodnik. 

Ne znam kuda sam se uputila, jer moji trenizi se nikad nisu odvijali van prve dve sale, a videvši da su sad pune i mnoge druge zauzete nemam želju da udjem gde su ljudi koji me poznaju. Buka koju čujem da dopire iz jedne sale mi odmah daje na znanje šta je upitanju. Pogledam na vrata i vidim da je ta sala zauzeta zbog privatnog treninga, pordužim dalje i ugledam jednu praznu u koju ulazim i jako zalupim vratima za s'obom. Izuvam cipele i besno ih bacam sa strane ka klupi. Iako ovde nikad nisam bila, iako nikad ovo nisam radila i ne znajući kako se radi, sve što želim jeste da izbacim bes iz mene, i bolje da se iskalim na džaku za boks, nego na ljudima iako je u meni velika želja da golim rukama zadavim Lisu, svog brata i Nickolasa.