Delić onog što sledi!
Već peti put mi ispadaju ključevi iz drhtavih ruku, pokušavajući da otključam vrata stana. Sagnem se da ih pokupim i sa ramena mi sklizne torba i padne na pod zajedno sa fasciklama, još više se iznerviram i nervozno udahnem , žmureći na trenutak da bi se pribrala iako mi to teško uspeva u ovom trenutku. Sa poslednjim atomima snage uzimam ključeve s poda i uz par pokušaja najzad ih ubacim u bravu i otključam vrata. Pokupim stvari sa poda i ulazim u stan gde me Leo već nestrpljivo čeka ispred vrata cvileći i motajući se oko mojih nogu koje me jedva drže stabilno.
Kao neki pijanac traljavo se krećem pridržavajući se o zid bez ikakvog razmišljanja spuštam torbu na pod, fascikle traljavo stavljam na stol u hodniku koje skliznu sa njega i opet padnu na pod ovaj put sa svim papirima iz njega koja se razlete po celom hodniku. Bez volje da ih pokupim zaobilazim ih usput skidajući štikle sa nogu i svaka padne na različitu stranu. Leo sav u čudu cvili i laje u isto vreme, tražeći pažnju od mene ali moje trenutno grozno stanje ignoriše ga i skidajući sako sa sebe bacam ga na pod hodnika i slučajno padne na njega ispod kog se brzo izvlači. Beži u stranu kao da je shvatio da od mene neće dobiti trenutnu pažnju već samo već stvari bačene po sebi, krećem se uz stepenice i otkopčavam košulju koju ostavljam na stepenicama jer sve što mi je sad potrebno jeste hladan tuš i smirena glava kojom se već uveliko širi jak bol i preti da prerastu u ozbiljnu glavobolju.
Svlačim suknju sa sebe i ostavljam je na pod sobe nastavljajući da se krećem ka kupatilu, ali zastanem pored ogledala i zagledam se u sebe shvatajući da više ne poznajem osobu koju vidim ispred sebe i koju osećam u sebi. To što vidim nisam ja, već sasvim neko drugi ko puca na sitne delove a nikako da se raspadne! Otkopčavam grudnjak i skidam gaćice sa sebe , gledajući sebe ogoljenu i prazne bolne duše, gadeći se sebe same žaleći sopstveni život koji nikud više ne vodi! Pogled malo zaustavim na mesto koje boli sve više i brzo se trgnem glavom sklanjajući se od ogledala.
Krenem ka tuš kabini u kojoj palim samo hladnu vodu, pod kojom ulazim bez trunke trzanja stajući ispod tuša čisteći svoje vrelo telo kojem je potrebno hladjenje i bol od smrzavanja. Kvasim kosu i prolazim rukama kroz nju trljajući svoje lice grubo skidajući šminku, zatim spuštam pogled gledajući u svoje drhtave ruke umrljane od maskare i svega lošeg što sam dotakla. Sve što sam mislila da volim, želim i poštujem je isprljalo moje ruke, telo, dušu i srce! Isprljala sam samu sebe bez da sam toga bila svesna, bez da sam to htela...i ko će to da spere, ko će da očisti sve prljavo i loše u meni? Ni jedna voda, ni jedan sapun, sundjer neće očistiti sve to što osećam u sebi i na sebi!
Pukotine su sve veće u meni, ali zašto se ne raspadnem? Zašto ne eksplodiram na milion sitnih delova koje se neće pokupiti a kamoli sastaviti? Zašto je moje grlo stisnuto i ni jedan krik iz njega ne izlazi, stomak vezan u čvor bola a bez želje da povratim. Srce ubrzano lupa i šalje bol u grudima bez straha da će da stane. A duša, duša odjednom prazna i samo oseća bol promaje koja kroz nju duva. Bol, ona je prisutna i oseća se da razara moje telo ali još sam na nogama, nisam se raspala, samo je to duboko u meni stisnuto i ne mogu ništa da uradim! Ne mogu pomoći svom drhtavom telu koje se sad trese od hladne vode , ruke su mi modre i ukočene pokušavajući da ugasim hladnu, puštajući vrelu koja sa još većim bolom kvasi moje smrznuto telo.
Ubrzo se privikavam na vodu i nastavljam da stojim pod njom sve dok moje telo ne bude crveno od njene vreline i osetljivo na dodir. Isključujem misli i sva osećanja u sebi žmureći i pridržavajući se za zid , samo tako stojeći dok me još uvek drži telo.
Izgubljena u vremenu dolazim k sebi kad osetim kako mi noge klecaju i na izmogu sam snage, što sam donekle i htela. Izlazim iz tuša i obavijam se peškirom stajući ispred ogledala gde vidim sebe izmučenu i crvenu da imam utisak da je malo falilo da se pojave opekotine na mom telu. Sklanjam pogled sa sebe, jer u meni nema snage gledati ono što počinjem da mrzim. Trljam kosu peškirom a zatim je češljam i sušim fenom. Crvenilo na telu se polako povlači i vraća u normalu kao i moja svest o svemu, ali sve što mi je sad potrebno jeste krevet i san.
