Prava ljubav

Četvrto poglavlje

Cambridge - Univerzitet Harvard, Septembar 2004.

Posle tri meseca došao je trenutak da dodjem na ovo mesto koje nikad ne bi sama izabrala, ali jesu drugi bolje reći moj otac jeste i tu nije postojalo mogućnosti za bilo kakvu izmenu?

Ne mogu reći da sam se pomirila sa tom odlukom i takvim tokom svog života, ali mogu da se naviknem kolko toliko i da iz ovog izvučem najbolje za sebe a ne za druge, i ne za svoju porodicu! Sa ovim ću se izboriti i dokazati da mogu mnogo i sa ovim ću sebi obezbediti nešto što želim i volim! Boriću se za sebe, za svoja prava i neću nikome dozvoliti više da upravlja mojim životom, prihvatila sam njihov izbor ali ovaj izbor ću praviti po svom i krojiću svoj put, sama!

Iako moj otac sve već ima smišljeno šta će biti i kako, nisam htela da se svadjam sa njim i da mu otkrijem svoje planove koje polako smišljam, već sam ga puštala da priča u prazno i vešto sam ga izbegavala celo leto provodeći se sa svojim društvom i Lucasom po gradu i na moru.
Iskoristili smo svake momente da svi budemo zajedno pre neizbežnog razdvajanja od jeseni kad svako ide na svoju stranu.
Danas mi jako nedostaju, pogotovo Medi i Natali ali konstantna dopisivanja koja imamo su tu da budemo u toku svega kod svake što se dešava!
Jedino je tu malo drugačije sa Lucasom! Iako nam je bilo lepo proteklih par meseci, ne može se poreći da je u tih poslednjih par meseci sve uzdrmano medju nama, što je i sudelovalo da se pred naš put za koledž rastanemo u svadji!

Kolko god da se volimo, izmedju nas je i napeta situacija. Konstantna prepiranja, zvocanja, zameranja svemu i svačemu...često i njegova posesivnost i naleti ljubomore me na trenutke stave u položaj da razmislim dokle će ovo ići i da li mi možemo da istrajemo? Da li mi možemo da se okrenemo našoj ljubavi i da sa njom prebrodimo naše konstantne trzavice? Ako uopšte ljubavi i ima?

E to je prokleto pitanje koje mi se non stop mota po glavi! Naravno da ima ljubavi, mora da je ima!? Ta sumnja mi je usadjena u glavu posle upisa gde sam srela onu prokletu lepu zver! Za koga se nikad ne bi nadala da bi ovde mogla da ga sretnem i eto iznenadjenja!
Posle njegovog susreta u meni se javlja nervoza, bes i strah! U glavi se sve ovo vreme odvijao film svih naših susreta, pogleda, dodira pa čak i prokletog poljupca i njegovog čarobnog osmeha! Uništavao me je iznutra i verujem da je to sa moje strane doprinosilo mom ludulu i svadjama sa Lukasom! Nisam želela da on bude razlog mojih svadja sa njim, da me on rastavi od Lukasa?

Ne nikako, Lucas i ja smo sudjeni jedno za drugo i celog života smo zajedno tako će i ostati. Sad smo samo nezreli i divlji što doprinosi našem lošem odnosu, ali kako postajemo stariji i zreliji to će se menjati i ova naša razdvojenost će uticati na to da se poželimo jedno drugog, znam da hoće?!
Tako govori i njegova poruka koju je sinoć poslao u znak izvinjenja zbog svadje i iskaza ljubavi prema meni i znam da će sve biti u redu, hoće, mora!

Neće to niko promeniti a tek ne on, ne ta prokleta zver zbog koje od juče kako sam stigla na koledž strepim i osvrćem se da ga ne sretnem ali ga nema nigde! Plašim se a ne znam što, uneo je neki nemir u mene koji me ne pušta i to me ljuti. Ali kako ga već nema nigde to mi govori da možda neće ni biti ovde, možda je došao radi neke druge osobe koja se upisala ovde? Iako mi se vrte njegove reči da ćemo se često suretati ovde i da pohadjamo isti fakultet sve pada u vodu i postajem nervozna.

Ali nada zadnja umire kako kažu, zato se bar nadam da neće boraviti ovde, živeti gde i ja? Da će ovde samo studirati, a da će živeti van koledža u nekom skupom stanu, jer je on tatin sin i neće moći da podnose da deli sobu sa nekim kao ja! To je moja nada jer tako će mi biti lakše. Ako ga budem samo sretala na predavanjima a ne i konstantno dan i noć na koledžu? Da, lakše će biti tako, ionako mi ne liči na nekog ko bi ovde živeo?

Hm...ne bi ni ja volela ovde da živim, ali bez ikakvog pitanja to je bilo logično jer tako bi moj otac imao strogo nadgledanje mene što već govori dokaz da ćerka direktora a prijatelja mog oca deli sobu sa mnom!
To je nadgledanje i nje same, pa im je lakše da nas spoje u zajedničku sobu i pritom da nas upoznaju što sam im u neku ruku i zahvalna.
Jer direktorova ćerka Nina je super devojka, pomalo šašava koja te zasmejava i dosta me podseća na moju ludu Medi i to me raduje, i za sad smo se lepo složile a i sva predavanja nam se podudaraju što je takodje olakšavajuće zbog učenja i jednostavno da imam nekog uz sebe koga znam lako se za sada tek upoznajemo, bićemo nas dve super drugarice!