Prava ljubav

Dvadeset treće poglavlje

Čak i da sam bio svestan, da sam video...ne bi imao vremena da reagujem, jer se sve odigralo u sekundi. Jak udarac u desnu bočnu stranu automobila, kamion nas je odgurnuo sa puta pravo u kanal, prevrnuvši nas par puta ali srećom se vozilo zaustavilo na sva četiri točka.

Ne znam ni da li sam bio bez svesti dugo ili kratko, ali jak bol struji mojim telom ne dozvoljavajući da se puno pomerim. Otvaram oči i vidim izduvan vazdušni jastuk, slomljena stakla, skroz ulubljena kola i dim koji izlazi iz haube. Zagušljiv dim pomešan mirisom benzina počinje da me guši i tera na kašalj, ali svaki dodatan pokret me zaboli i onemogućava normalan pokret. Moram da skupim snagu i da se pokrenem, moram da nas izbavim odavde..a kad kažem nas polako  pomeram pogled u desnu stranu i tad ugledam nju.

Ne pomičnu, bez svesti i prekrivenu krvlju leži sa polu spuštenim sedištom i delovima uništenih vrata koja joj se nalaze preko nogu, ne dopuštajući nikakvo pomeranje.

,,Sara!'' tiho je dozovem par puta, ali od nje ni znaka. Pružim ruku ka njenoj i ruke su joj na neprirodan način ledene. 

,,Ljubavi, molim te probudi se!'' očajno je dozivam i pomeram njenu ruku koja beživotno leži u mojoj.

,,Molim te ne ostaljaj me Sara, tu sam...pored tebe! Tu sam i ne odlazim nikuda bez tebe...molim te ljubavi probudi se!'' sa suzama u očima je zovem što glasnije mogu, jer smrad koji nas okružuje guši me sa svakim uzdahom i samo molim boga da me to ne opije jer drugačije ne znam kako da nas spasem odavde, moram da budem svestan kao i ona. 

Pokušavam da sklonim svoj pojas, i da se bar malo pomerim, noge su mi takodje zarobljene i oduzete, bolovi u grudima i rukama mi otežava pomeranje i tera na jak vrisak koji bol izbacuje iz mene. 

Posle par trenutaka uspem da se malo pomerim i okrenem ka njoj. Odvezujem joj pojas i sklanjam kosu sa lica koje je prekriveno posekotinama i krvlju. Opipavam je i vidim da ima puls i teško otežano disanje što mi u trenutku ulije nadu što je živa, ali opet i strah jer ne znam u kakvom je stanju iznutra i šta će biti ako nas niko ne izbavi odavde. Milujem je po licu, i zatim spuštam ruku niz njeno telo da se uverim da nije povredjena i onda mi se ruka zaustavi na njen stomak. Gorčina pomešana sa bolom mi se stegne u grlu i srcu terajući moje suze da još više liju i samo se pomolim da sve bude u redu, da ćemo svi troje biti dobro. 

Vratim ruku na njeno lice i pokušavam da je probudim ali bezuspešno, sve što radim jeste da sebe povredjujem više i da idem protiv svojih bolova koji me vuku nazad i crpe moje telo do iznemoglosti. Uzmem joj ruku u svoju i držim je na njenom stomaku, okrenem glavu ka njoj i još par puta je  zovem.

,,Ljubavi, izdrži molim te! Tu sam, i ne idem nigde! Samo budi jaka, zbog sebe, bebe i nas! Budi jaka..."
Bez snage, polako me tama preovladjuje i ništa više ne vidim i ne čujem. Sem njenog osećaja da je pored mene i da je čvrsto držim, dok i taj osećaj nestaje kao da je oteta od mene, otrgnuta na silovit način bez nade da će mi se vratiti i tad počne da vlada panika u meni.

  *  *  *  *
,,Sara!" Dozovem je kad se naglo probudim i podignem u sedeći položaj.l, ali ss trgnem kad bol prostruji mojim telom i vratim se nazad.
Ugledam Davida i moju majku koji se odjednom stvoriše pored mene nešto govoreći mi, ali sve što čujem jeste grozno zujanje u svojim ušima i moj nemir i panika koji nadjačava bilo kakav normalan zvuk.

Gledam oko sebe i shvatim da sam u bolnici, utegnut u zavoje oko grudi i struka, čak osećam da mi je i leva noga nepomična i teška kao da je okovima vezana.
U tom momentu ulazi doktor sa medicinskom sestrom i prilazi mi, gledajući mi groznim svetlom u oči i opipavajući moje funkcije.
Kao da se momenat svesti vraća i dešavanje koja su protekla moje srce se sledi i sve što mislim jeste ona i beba.
Na svako pitanje doktora odgovaram pitanjem gde je ona!? Ništa me ne zanima sem nje, a od moje majke, Davida i doktora ne dobijam nikakav odgovor.