Prava ljubav

Trideset deveto poglavlje

Već neko vreme sedim u svojim kolima na parkingu firme i skupljam snagu da izadjem i suočim se sa svetom, poslom i sa Nickolasom. Hm..kako to smešno zvuči, da se suočim sa njim. Sa Nickolasom koga nisam videla skoro dve nedelje. Ili nije bio u firmi i zemlji, ili smo se jednostavno mimoilazili. Ali ni jednom do sada nisam ušla u firmu a da nisam znala da li je tu ili ne? I svaki put kad se ponadam da jeste, moja snaga koja se mukom skupila u meni potone jer susreta sa njim nema kao ni saznanje gde je i šta radi? Ni traga ni glasa od njega, ni jednog poziva ili poruke. Osoba koja me navodno voli i bori se za mene je nestala, i zašto me to boli? Zašto mi smeta? Zar to nisam želela, da se skloni iz mog života i da najzad dišem slobodno, a kad se papiri za razvod potpišu trebalo bi da mi bude još lakše. Ali ne, ja se osećam još gore i ljuta sam na sebe zbog toga. Umesto da budem srećna što mi jedna divna osoba poklanja svu pažnju ovog sveta i nežnost, iako ništa više nije bilo od jednog poljupca, ja se ipak osećam loše.

Ipak je sve ovo sveže, za sve treba da prodje vreme, ali plašim se da moje nikad neće proći. Da moja sreća nikad neće doći kao ni mir koji želim da imam. Ali nekad se pitam gde želim taj mir? Uhvatim sebe da ne znam gde ću? Više nemam volje ni da budem kod Medi, jer sam skoro mesec dana kod nje, a od danas sam sama bez nje jer je otputovala poslovno u Washington. U naš stan mi se ne vraća, a više nemam ni volje objašnjavati bilo kome koje stvari su mi potrebne iz stana jer ni jednom nisu donesene one koje sam htela, a da sama odem nisam skupila hrabrost otkada sam otišla. Nemam volje ni da tražim stan u kom ću biti privremeno ili možda za stalno. Kad razmišljam gde bi mogla da odem iz New Yorka, ne znam gde bi to bilo. A onda je tu i Justin sa kojim ne znam šta će i da li će nešto biti.

Isfrustrirano udahnem i prodjem rukama kroz kosu, pomalo udarajući glavom o sedište. Kao da bi time sebi mogla pomoći, kao da bi tako naišlo neko rešenje koje očigledno nemam iako sam mislila da ga imam? Ali još nešto što me muči, jeste poziv koji sam imala od Travisa. Ne mogu poreći da me nije uznemirio i da me ne zanima o kakvoj istini govori? Ali ipak posle svega ne mogu mu verovati, jer njemu je najbitnije da se on spasi i za svoj spas je spreman na sve. Što budem imala manje veze sa njim, to je bolje po mene.

Videvši da ne mogu više da odugovlačim svoj susret sa svetom, odlučim posle nekog vremena da izadjem iz kola i uputim se ka svojoj kancelariji. Za razliku od prethodih dana u firmi je neko opšte ludilo i svi trče na sve strane, što je znak da posla ima i da su svi u potpunosti predani istom. Njega opet nisam srela i ne znam da li je tu ili ne? Sve funkcioniše baš kako treba, sem mene. Ali i to pokušavam da sredim, iako me već prvog momenta dočeka problem koji me navodi da moje odluke brzo biram i rešavam.

,,Gosp. Sara, imamo jedan problem?'' obraća mi se Lucy, dok ulazim u kancelariju i smeštam se na svoje mesto čitajući  poruku koja mi je stigla na telefon, i na momenat osetim olakšanje, zašto? Ne znam, ali jedan veliki teret koji mi se nametnuo mi je pao sa ledja a da nisam ništa puno učinila u vezi njega.

-Sve je rešeno. Za dva dana će sve biti gotovo, uradio sam baš kako si htela, i uspeo u tome. Čujemo se, obaveštavaću te o svemu. Budi bez brige.

,,Gosp. Sara da li me čujete?'' iz zamišljenosti me trgne Lucy koja me doziva. Podižem pogled ka njoj i odlažem telefon na sto.

,,Da, da. Čujem te Lucy. Reci koji je sad problem?'' gledajući u neke papire odgovaram pomalo zamišljeno.

,,Dokumenta koja su nam bila potrebna za danas sa potpisom gospodina Wilsona nisu gotova. Bolje reći sve je spremno sem njegovog potpisa na koji čekam već pet dana gosp. Sara." Pomalo plašljivo i tiho mi se obrati Lucy, na šta je samo zabrinuto pogledam.

,,Kako nisu? Idi i zahtevaj da se potpišu jer bez tog potpisa ne možemo da obavimo današnji sastanak kojem ističe rok ako se danas ne održi kao što je dogovor." Počnem nervozno da vičem na nju i vidim da sam je uplašila.