Prava ljubav

Trideset sedmo poglavlje

,,Nickolase ne! Stani!" Vičem iz sveg glasa boreći se da zaustavim Nicka u nameri da povredi Justina, jer njegov bes pokazuje takvu snagu da bi mogla katastrofa svakog časa da se desi. Pokušavam da izbegnem njihove udarce koje zadaju jednom drugom, i da Nickolasa uhvatim za ruku i odvučem sa strane ali previše su jaki. Niko me ne čuje koliko god da vičem, a ubrzo pristižu još par ljudi iz obezbedjenja i  takodje čujem Davida da je tu ali od haosa koji se odvija ispred mene jedva uspevam da ga vidim jer pokušava zajedno sa obezbeđenjem da razdvoje dve gorile koje su se obrušile jedno na drugo.
Svaki moj pokušaj da ih razdvojim i da smirim situaciju koju sam ja izazvala je bezuspešna i završena je jakim i tupim udarcem o moje rame koji me je oborio iz sve snage na zemlju i dobro protresao da mi se na momenat vid zamaglio. Instiktivno se uhvatim za svoje rame i pokušam da ustanem, ali još uvek ne mogu da dodjem k sebi.

,,Nick stani, smiri se! Justine, ne!'' Odjekuje Davidov glas dok se i dalje oko mene odvija haos koji je teško zaustaviti a definitivno ni mene ne čuju koliko god da ih dozivam, niti primećuju da sam na zemlji i da pokušavam sa poteškoćama da ustanem. Ali odjednom oko svojih ramena osećam nečije tople ruke koje mi pomažu da ustanem. Podižem pogled i susretnem se sa Johnovim zabrinutim izrazom lica koji mi sa mnogo pažnje i ljubavi pomaže da stanem na noge. Ispravljam se i rukom trljam bolno rame, a John me odmah gura napred da me udalji iz gužve koja se stvorila i bez da mi dozvoli da išta kažem i da ostanem brzo me sklanja sa parkinga , a iza sebe čujem dozivanje svog imena. Glasovi su pomešani, ali jedan najjači odjekuje garažom i samo taj pomešan sa besom i bolom može biti Nickolasov. Ali se ne osvrćem i brzo izlazim van gde me vrućina užarenog letnjeg dana obavije i dodatno otežava da dišem i dodjem k sebi. Izgubljena u vremenu i prostoru, nisam ni svesna kad mi je John pomogao da sednem u taksi, ni koliko je moja vožnja do kuće trajala a tek ne i ko mi je pomogao da izadjem iz njega. Sve je kao neki prekid filma i u svesno stanje dolazim tek kad udjem u stan. Tada me realnost pogodi kao najjači zemljotres koji me je dobro prodrmao i iz mene samo izleće krik očaja i bola. Padam na kolena i celo telo mi se trese od jecaja koji me razara iznutra. Slike mi se javljaju u glavi i ne mogu da verujem šta se upravo desilo. Od Nicka, proklete Lise pa sve do Justina i mog iznenadnog ispada. Hvatam se za glavu i kosu jako je stiskajući  i čupajući dok se fleševi isprekidano smenjuju i muče me iznova i iznova. 

Vrištim iz sveg glasa i sve glasnije jecam polako gubeći vazduh u plućima. Naslanjam se na zid i ruku stavljam na grudi boreći se za vazduh koji jedva uzimam. Razum se bori sa mojim osećanjima i šalje mi komandu da se skoncentrišem na disanje da sebi pomognem. Moj napad panike i nemoći dugo traje, i prvi put posle mnogo vremena uspevam sama da se izborim sa njim. Sama bez Nicka pored sebe koji je uvek bio tu kad mi je bilo najteže. Zažmurim ne bi li nekako sve potisla u sebi i disanje mi postaje uravnoteženo. Kad sam se konačno  smirila i pribrala koliko mogu biti u ovom momentu trgnem se na upornu zvonjavu koja dopire iz moje torbe i  postajem svesna svega i gde se nalazim. Dodjem do torbe koja je bačena na drugu stranu hodnika i drhtavim prstima izvlačim telefon iz nje. Ali pre nego što se javim poziv se prekida. Vidim da je Medi i pored njenog propuštenog poziva stoje Davidovi i Nickovi , ali ih ignorišem jer tog momenta me Medi opet pozove i brzo se javljam, njena upornost mi govori da donekle zna šta se desilo i želi da me što pre čuje. 

Javljam joj se i kroz suze govorim šta se sve desilo, brzim koracima penjući se na sprat. Ulazim u našu sobu i idem u garderober. Uzimajući manji kofer i u njega trpajući svoje stvari ne gledajući šta uzimam i šta mi treba. Sve što želim jeste da što pre odem odavde i od svih. Nije bitno gde, samo da odem od svega, jer više ne mogu podneti  ni sebe a kamoli bilo koga drugog. Nemam snage više ni za pitanja, odgovore a ni za svadje. Više se nema šta reći, više se nema šta uraditi i srediti. Sve se već uradilo, sad samo treba da sačuvam sebe koliko je to moguće.