Prava ljubav

Četrdeset drugo poglavlje

-Pet dana kasnije.

Danas sam se probudila sa posebnom tugom u sebi, znajući da će otići od mene. Kunem ti se živote moj, da sam mislila o nama. Provela sam noći bez sna, ali sam ipak znala da ćeš otići i možda se nikada ne vratiti. Nisam samo očekivala da će taj dan biti danas. 

,,Otišao je jutros prvim letom, a ja sam došao po neka dokumenta koja su mu potrebna za firmu pa putujem večeras kod njega." Stojim u svojoj kancelariji i gledam kroz prozor dok David sedi iza mene i govori mi reči koje nisam želela nikad da čujem. Sad je definitivno kraj. Otišao je i nikad se neće vratiti u moj život. Ali možda je to ipak najbolje za nas. 

,,Jesen je već stigla. Kiša ne prestaje danima da pada.'' progovaram dok gledam u sivilo koje se nadvilo nad ovaj grad i kišu koja pada upotpunjujući moju tugu. Suze su presušile ali iznutra mi srce krvari.

,,Da li ti mene čuješ Sara šta ti govorim?'' upita me David. Okrenem se ka njemu i naslonim na prozor prekrštenih ruku.

,,Odlično te čujem Davide. Šta bi ti od mene sada?'' 

,,Da mi jebeno kažete šta je bilo?!'' malo povisi ton što me iznenadi sa njegove strane.

,,Nije progovorio reč danima. Zatekao sam ga u lošem stanju i polomljenom stanu. Spakovao je svoje stvari i otišao u Washington. Ovde sam da rešim sve poslove koje treba da prebacim kod njega. Zaposleni se već pakuju i putuju u drugi grad zbog posla. I ti me sad pitaš šta želim da znam? Želim jebeno da znam šta se desilo i preokrenulo naglo sve. Sada kada znate pravu istinu vi opet niste rešili suglasice.''

,,Ko kaže da nismo rešili suglasice?'' ljuto mu odgovorim i sednem nasuprot njega.

,,Pa nešto mi ne izgleda da je tako.'' odgovara.

,,Rešili smo Davide. Oprostili jednom drugom sve, i nastavili dalje. Ali svako na svoju stranu.'' od nervoze počnem da petljam nešto po papirima i podignem pogled ka njemu kad čujem da se gromoglasno zasmeje.

,,Odlično ste rešili te nesuglasice Sara. Ti izgledaš kao da nisi danima spavala. Ispijena si i toliko mršava da izgleda kao da ćeš svakog časa da se prepoloviš na pola. A on tako dobro funkcioniše u glavi, da je polomio ceo stan i čaša viskija mu je doručak, ručak, večera, voda, ma najbolji prijatelj. I ti meni kažeš da ste rešili nesuglasice i nastavili dalje. Ma bravo, odlično to radite. Uništavate jedno drugo, ali jedno znaj. Uništavate i sve druge oko vas, a to niko ne zaslužuje.'' Njegove reči me ošamare tako jako da nemam reči koje mogu da kažem i odbranim se od njegove kritike.

,,Baš kao što sam i mislio. Nemaš šta da mi kažeš.'' gledam ga kako ustaje, nema da bilo šta kažem.

,,Vraćam se za dva dana. Napravićemo sastanak sa zaposlenima da sklopimo dogovor za buduću saradnju koja neće biti ista kao sve ove godine. Promene će biti velike za sve nas. Za nekoga možda dobre, a za nekoga loše. Odmori malo i jedi nešto. Ne ide nam u prilog još da se razboliš.'' blago mi se nasmeši, okrene i ode. U njemu se vidi tuga, bes, razočarenje i u potpunosti ga razumem. Možda smo stradali Nickolas i ja, ali i drugi su isto samo time što su našim životima. Uništili smo sebe, ali i druge oko nas. I sad nema natrag.

-Pet dana ranije.

Polako zatvaram vrata stana i trgnem se kad se čuje školjcaj vrata koja se automatski zaključavaju iznutra. Stanem još par sekudni osluškujući da li se nešto čuje unutra i udahnem duboko smirujući svoje drhtavo telo. Spuštam patike na pod i brzo ih obuvam. Moram što pre da odem odavde, jer osećam da će se svakog časa  probudi i shvatiti da me nema. I naravno moja intuicija me nije prevarila, jer već na samom izlasku iz zgrade poskočim kad čujem da me ljutito i gromoglasno doziva.