Prava ljubav

Epilog

Nekoliko meseci kasnije.

Naglo poskočim u krevetu budeći se iz sna koji me duže vreme proganja. Košmar koji se iz straha da ih izgubim ponavlja svaki put me ubija iznova. Budim se okupan u znoju, hladnog tela i uznemirenog srca što nju kraj sebe ne vidim. Pružim ruku ka njenoj strani i osetim da je posteljina topla, što znači da je ustala skoro. Poskočim na noge i vidim da bebi alarm nije pored kreveta, naglo se zaustavim da ne otrčim da ih nadjem, i nervozno prodjem prstima kroz kosu.

,,Smiri se Nick. Neće otići nikuda, tu su i tu će biti zauvek. Nećeš ih izgubiti.'' pružam sebi reči utehe, ali jedva da uspevaju da me smire. Umesto da ih potražim, odlučim da im pružim mir koji im je potreban i odlazim pod tuš da ugrejem i umirim ovo telo koje podrhtava od svih osećanja koja zadržavam u sebi.

Nakon nekog vremena izlazim iz kupatila i vidim da se Sara još nije vratila u krevet. Krećem u potragu za njom, i prvo gde ih potražim jeste dečija soba. Vidim da je prazna i krećem niz stepenice brzim koracima koje ubrzo usporavam jer čujem njen glas u prizemlju. Njena tiha i nežna pesma koju uvek pevuši našem sinu umiri me istog trena. Odlučim da se kradom približim dnevnom boravku u kome znam da su njih dvoje kao i zaštitnički nastrojen Leo. Polako stanem na ulazu u prostoriju, oslanjajući se na zid i posmatrajući ih iz tame. Sara sedi na fotelji pored prozora obasjana mesečinom i drži našeg sina kojeg hrani mlekom iz flašice. Tiho mu pevuši dok ih Leo posmatra sedeći ispred njih. Lepšu sliku nisam mogao da doživim od ove kao i od mnogobrojnih koje su bile i buduće koje dolaze. Znam da će svaki put slika biti sve lepša, jer sam pogled na njih, na moj život koji oni čine nema lepšeg prizora i boljeg osećaja koji sada imam. Strah u meni je uvek prisutan i znam da nikad iz mene neće nestati zbog pomisli da sam mogao da ih izgubim. Šok i bol koji sam doživeo kad je Sari ranije počeo porodjaj nikada neće otići iz mene. Očaj i strah koji sam osećao kada su mi saopštili da se bore za njen i detetov život uvek će živeti meni. Osećaj samoće me je tada obuzela i urezala se u mom telu. Nisam mogao ni da zamislim šta bi sa mnom bilo da njih više nisam imao kraj sebe. Iako su kraj mene tada bili David, Medi i moja porodica osećao sam da sam sam na ovom svetu. Bez nje sam bio niko i ništa, bez njih ni ja ovaj život ne bi disao. Bio bi živ mrtvac koji sam ne bi dugo opstao na ovom svetu. Agonija je dugo trajala i sve dok mi doktor nije saopštio da su van životne opasnosti i da mogu da ih vidim nisam mogao da se smirim.

Gledajući nju u bolničkom krevetu izmučenu i bledu kao da joj je neko isisao krv i život iz nje srce mi se slamalo, bacajući me na kolena uz glasan jecaj koji se oteo iz mog tela zajedno sa suzama. Grlio sam i ljubio njenu ruku, zahvaljujući Bogu što je živa i dobro. A momenat kad sam ugledao našeg sina, to malo nevino biće koje se pojavilo u našem životu kad je najpotrebniji bio, moj život je dobio neki nov sjaj, neki drugi osećaj koji ne mogu rečima opisati. Dugo i željno očekivano dete je došlo kao spas za nas dvoje. Nateralo nas je da razmislimo o mnogim stvarima, da pružimo nove šanse i drugačije odluke u našim životima. Zjedno sa njim rodili smo se i nas dvoje. Tada sam se zakleo Bogu i sebi da mi nikad ništa neće biti preče i važnije od njih dvoje. Čuvaću ih kao nešto najsvetije, jer oni to i jesu. Oni čine moj život, oni su razlog mog disanja, mog otkucaja srca i mog osmeha i tako će biti.

,,Da li nas to špjuniraš?'' odjednom me iz misli prenu Sarin glas i shvatim da je osetila da sam u njihovoj blizini. Podiže pogled i okrene se ka meni sa osmehom, a zatim vrati taj isti pogled ka našem sinu.

,,Samo volim da vas posmatram i da uživam u pogledu na vas.'' odgovaram i polako im prilazim.

,,Da li ti treba neka pomoć?'' upitam i stajem iznad njih.

,,Ne, bitno je samo da zaspi. Ali mali dasa se naspavao i sad je sit, tako da žurka može da nam počne.'' podigne pogled ka meni i nasmeje se. Obgrlim je jednom rukom oko ramena a drugom pomazim našeg sina po obrazu. Tada me prvi put uoči da sam stao pored njih i krpunim okicama zatrepće, dok malim rukicama pokušava da drži flašicu koja je još uvek teška za njega jer tek je napunio dva meseca i još je mali. Poznati zvuk prazne flašice se čuje i iako on i dalje nastavlja da vuče tražeći još, Sara mu polako izvadi iz usta i odmah smo se spremili za njegovo negodovanje i plač jer mleka više nema, ali on nas iznenadi i pokloni nam svoj prvi najlepši osmeh koji ubrzo nestane sa njegovog lica. Zbunjeno pogledam u Saru kao i ona u mene sa sumnjom da smo sanjivi i da nam se pričinjava, ali kad opet vratimo pogled na njega nekoliko trenutaka nas samo posmatra i taj isti osmeh mu se vraća na lice samo sa glasnom radosnom vriskom i istog momenta nam taj momenat ugreje srce i zapače oči suzama. Sve što uspemo jeste da mu uzvratimo osmeh i da ga sa ljubavlju posmatramo iščekujući opet njegov osmeh.