Prava ljubav

Osamnaesto poglavlje

Laganim hodom koračam pločnikom krećući se ka firmi, pritom uživajući u toploti sunca koje me miluje i greje ovog jutra. Moja nežno žuta lepršava haljina na laganom povetarcu pleše oko mojih nogu otkrivajući moja kolena i više nego što dozvoljavam, ali osmeh na mom licu i sreća u mom telu sve zanemaruje ovog jutra, pa čak i užurbane ljude koji trče pored mene jedva gledajući kuda idu, a veliku gradsku buku u svojoj glavi potiskujem sećanjem na zvuk prelepog cvrkutanja ptica koje sam slušala ovog vikenda zajedno sa Nickolasovim smehom kojeg sam se uželela sve ovo vreme, a ova poslednja dva dana nekim čudom sam time bila nagradjena.

Iz glave mi ne izlaze dešavanje od proteklih nekoliko dana, a pogotovo poslednja dva koja su bila kao nestvarna bajka koja je prekinuta istog momenta kad smo kročili u ovaj grad po povratku kući, vraćanju u realnost i svakodnevnih obaveza. Za promenu jutros je Nick insistirao da zajedno krenemo na posao, iako su nam obaveze od jutros na različitim mestima. Dovezao me je do firme a on otišao na sastanak koje danas ima van firme, obećavajući da će svratiti u firmu pa bar samo po mene da me pokupi na kraju radnog vremena.

Nešto se naglo promenilo kod njega ovih dana da me na momente zbunjuje i postavljam sebi mnogobrojna pitanja u glavi koja me samo dodatno guše i ponekad plaše!? Naravno da volim i da mi prija njegova pažnja, kao i ludosti koje radi vraćajući me u našu davnu prošlost gde smo više bili bezbrižni i gde nam je najveći problem bio sakriti našu vezu od naših porodica. Mislim da nikad nismo bili srećniji nego u to vreme?! Nekako ceo život smo se borili za nas i stvari koje želimo i sa teškim mukama u tome smo uspeli, a sada se pitam za šta se borimo, da li smo srećni? Da li smo srećni ili samo mislimo da jesmo? Naravno opet moja pitanja u glavi koja potiskujem duboko jer ne želim da me uguše i oneraspolože već prvog radnog dana , i svoju buku u glavi potiskujem gradskom bukom oko sebe.

Odjednom nenormalno trubenje sirena automobila privuku moju pažnju i skrenem pogled na prometnu ulicu i ugledam poznata kola koja idu polako uz trotoar i zatamljeni prozor koji se spušta, otkrivajući nasmejano lice koje me posmatra.

,,Pogrešio sam što sam te ostavio jednu ulicu niže od firme!?'' Nasmejem mu se i uputim zbunjen izraz lica.

,,Velika je mogućnost da će te neko ukrasti, a to ne mogu sebi da dozvolim!'' Pogledam oko sebe glumeći da možda ne priča nekom drugom i polako pridjem kolima.

,,Ti si baš ovih dana mnogo luckast i zanimljiv! Kakve te sad kradje spopale Wilsone? I zar ti već uveliko nisi trebao da odeš?'' Oslonim se na prozor posmatrajući taj prelep osmeh i svetlucave oči koje me sa pažnjom posmatraju.

,,Pa primetio sam da te prolaznici sa velikom pažnjom gledaju i prate, dok ti u nekom svom zamišljenom svetu veselo i zanosno hodaš ponosno pokazujući svoje noge koje otkriva tvoja haljina, a ako mene pitaš mislim da je malo kraća nego inače i nisam baš srećan što svi imaju slobodan pogled na njih i tebe samu. Tako da u meni je veliki strah da će te neko bez puno razmišljanja uzeti u svoje naručje i odneti!?'' Na trenutak zastanem slušajući njegovo ludo zapažanje i razmišljanje i počnem glasno da se smejem.

,,Ti si stvarno lud Nick! Molim te požuri na sastanak dok to tvoje ludilo nije načisto zaposelo tvoju pamet, jer tada će nastati veliki problem i ne znam kako bi ga rešili?''

,,Ti si moje rešenje za sve Sara! Nikad ne zaboravi da si ti sve moje, dragocenost koja se čuva. A opasnosti su velike oko nas i moram da pazim na tebe!'' Pažljivo ga slušam uprkos velikoj buci saobraćaja i trubljenju sirena, pogotovo onih upućenih Nicku koji koči saobraćaj i nepropisno parkiran pored trotoara.

,,Nick kočiš saobraćaj!''

,,Briga me, zbog tebe sve radim!'' Pogledam u red kola iza njega koji pokušavaju da prodju i zaobidju ga i narod koji dobacuje, psuje i trubi, a zatim pogledam u njega koji se ne obazire ni na šta.