• D O L U D I L A • |l.hernandez|

•51•

•Alerie,pov.•

"Očekivao sam drugačiji odgovor! Nisam se nadao da ćeš tek tako odustati od posla!", iznenađeno me Felix upita nakon što mu saopštim da napuštam posao.

"Ne bih o tome više, rekla sam svoje. Izvoli!", kažem pa spustim torbu sa svojim stvarima.

"Unutra je sve i da...", stanem pa izvadim iz džepa ono što je krivo za sve.

"Uzmi i nju, arhiviraj je. Ne želim je nikad vidjeti!", ljutito značku bacim na stol, želeći ovo jednom zauvijek završiti.

"Šališ se? Ostavljaš sve ovo?"

"Da! Molim te više me ne zovi, ne želim da imam išta sa ovim poslom."

"Ostavljaš ovo preko svoje volje?", upita me na što prešutim.

"Imam dijete i to je to. Zbog njega ću sve da učinim.", kažem kratko i jasno.

"Lucas? I zbog njega ovo radiš?", upita me što smatram da ga se ne tiče.

"To je moj privatni život, i da radim i zbog njega. I zbog njega i zbog našeg sina.", završim pa nakon pozdrava sa svima napustim postaju. Ovaj put zauvijek.

Ušla sam tiho u kuću nadajući se da Martin ne spava, želim da budem malo sa njim i da ga mazim. Lucas je stigao, vidjela sam mu auto ali iskreno želim da se tušira ili da spava. Ne želim još da ga vidim.

Na moju sreću Martin nije spavao, ali ni Lucas. Pravio mu je hapicu i pričao nešto dok je on tako slatko bio naslonjen na njegovo rame. Uživala bih ovako zauvijek gledajući ih, ali nakon što Martin vrisne dođem sebi i nasmijem se njegovoj reakciji.

(...)
"Nemoj večeras dolaziti,umoran sam.", kažem Theu jer zaista ne mogu večeras ništa. Slomljen sam i tužan.
Već skoro tri sata nisam izašao iz sobe i pokušavam malo da odspavam.

"Jesi bolestan?", sigurno zbog mog glasa to pita.

"Nisam, samo sam pospan!", slažem, takav je glas od suza.

"Dobro, onda ću doći drugi dan. Poželio sam Martina!", kaže pa se nasmijemo zajedno.

"Važi, vidimo se.", kažem i poklopim.

Taman kad sam krenuo da malo zatvorim oči i pokušam zaspati ušla je u sobu. Pretpostavljam da je ljuta i ne želi da razgovaramo, pa ću je pustiti malo. Ne želim da je gušim.

Ništa nije rekla, došla je do moje strane kreveta i sjela pored mojih nogu držeći neki papir u rukama.

"Nadam se da si sretan!", kaže a ja uzdahnem teško.

"Evo ti!", kaže i ostavi papir pored mene.

"Tražio si, dobio si. Pretpostavljam da je ovo valjan dokaz da sam dobra majka!", ustane dok je zbunjeno posmatram.

Uspravim se pa uzmem papir i pročitam njenu ostavku. Rekla je da se više nikad ne vraća na svoj posao.

"Prije sam se možda mogla boriti za svoje snove, ali sad nema potrebe. Moji snovi su ostvareni kad se Martin rodio, hvala ti na tome."