• D O L U D I L A • |l.hernandez|

•52•

"Tražio si da ostavim posao, ostavila sam. Izabrala sam svoje dijete, što bi svaka majka učinila. Šta još hoćeš od mene?",zasad smireno upita, ali znam ako nastavim da bilo šta pričam pogoršat ću stvari i bojim se da može svašta reći u bijesu. Često kaže neke stvari koje jako zabole.

"Dobro, nisam trebao pitati izvini.", odlučim da tu stanem i ništa više ne upitam.

"Pa i nisi, samo se brineš za sebe i to da li sam zbog tebe nešto uradila! To tebe brine i ništa drugo. Ti i tvoj egoizam.",ne razumijem zašto sad počinje sve ovo kad sam ja odlučio da stanem sa raspravom.

"Ako zaista tako misliš onda ja nemam šta dodati. Ako ne vidiš koliko se brinem za tebe onda u redu, do tebe je. Mislio sam da sam ti pokazao i dokazao svoju ljubav.",smireno govorim jer nemam snage čak ni glas da povisim niti želim. Obećao sam sebi da zbog Martina ću sve uraditi ako treba primijeniti se iz korijena. Ne želim da me ikad vidi bijesnog niti da čuje moju viku i galamu. Samo želim harmoniju od života. Ništa više.

"Dokazao si mnogo toga i ne treba više ništa.", kaže ljutito.

"Zašto si takva? Šta želiš od mene?",lijepo je upitam nadajući se da će je moj mirni glas smiriti.

"Ništa, za razliku od tebe ja ništa ne tražim. Ja sam zadovoljna!", otpuhnem jer izgleda da ćemo se morati svađati uvijek zbog ovog posla.

"Tražio sam nešto što bi svako normalan tražio. Ne kajem se.", kažem pa me pogleda.

"Drago mi je da ti je čista savjest.", doda pa krene izaći.

"Nisam želio da ovako razgovaramo, želio sam da se vratimo na staro.", iskreno joj kažem.

"Ne možemo, shvataš li da više ništa ne može biti kao prije? Nešto se dešava sa nama, ne znam...", slegne ramenima kao da osjetim predaju u njenim pokretima.

"Ne želim da budeš ljuta, ako želiš mogu otići na nekoliko dana da se smiriš...", tiho kažem pa zadobijem njen iznenađen pogled.

"Da ideš? Gdje da ideš? Uvijek bježiš od problema!",vikne na mene.

"Ne bježim, samo vidim da nema napretka. Dva mjeseca je ovako Alerie, bez ikakvog razgovora bez pokušaja da se vratimo gdje smo stali onaj dan kad si otišla i dala otkaz.", želim da je smirim ali mi ne ide.

"Ne znam zašto ali jako sam ljuta trenutno. Bolje da ne pričamo!"

"Mi ne pričamo odavno. Za jedan brak ovo nije normalno. Ne želim ovo!", kažem joj želeći da se popravi i razgovora sa mnom smireno.

"Dobro, ako ne želiš onda ima riješenje i za to. Razvedi se od mene!", tiho kaže ovo zadnje na što mi se svijet sruši.

"Nisam mislio na to!",pokušam joj objasniti na šta mislim. Samo želim da lijepo razgovaramo.

Nije ništa rekla nego je samo napustila sobu i otišla. Zaista ne znam šta da radim, razgovor ne pomaže. A moje ludilo itekako neće pomoći nikome.

(...)

•Alerie,pov.•

"Šta si uradila glupačo!", govorim plačući dok sjedim u dvorištu.

Bože molim Te samo da me ne shvati ozbiljno što sam rekla. Ne znam šta mi je, držim bijes u sebi i moram ga izbaciti. Mirzim sebe što ne mogu bez njega, što ga toliko volim i šta bih sve uradila zbog njega. Ne mogu da podnesem to što se toliko vežem za nekoga, toliko da se svega mogu odreći samo njega ne.

"Samo ne treba da shvati ozbiljno moje riječi, ubit ću se.",kažem plačući.

Vidjela sam ga u kuhinji sa Martinom i shvatila da se mali probudio. Nije plakao što je za pohvalu, ili je Lucas bio pored njega čim se probudio.