• D O L U D I L A • |l.hernandez|

•50•

"Na posao zaboravi! Ne želim da čujem o tome ni riječ!", kažem i uzmem joj onu kovertu.

"Molim? Kako misliš ne želiš da čuješ?",iznenadim se na njeno pitanje jer već sam o ovome pričao. Na onaj posao se više ne vraća.

"Eto tako, zaboravi Alerie. Imaš dijete koje treba majku, a ne nekog inspektora koji će da odlazi na razne slučajeve ne znajući da li će se vratiti!", pokušavam joj objasniti kako stvari stoje.

"Ja mogu taj posao da radim i da ne idem na terenima. Zbog zlatne značke mogu da ostanem samo kao inspektor saslušanja. Ne moram da idem na te terene.", može do sutra da me ubjeđuje.

"Zaboravi! I da, iskoristi ćeš tu značku zaista? Ja sam mislio da si je vratila nakon svega!", pogledam je zaluđeno.

"Lucas molim te, opet se vraćamo na tu temu?", uzdahne teško.

"Zbog nje se sve i desilo, napustila si moje takmičenje i otišla za tom zlatnom značkom, slagala me da ideš zbog svog zdravlja ti misliš da je meni lako živjeti sa tim saznajem?", upitam je glasnije jer izgleda je zaboravila neke stvari.

"Ja sam bio spreman zbog tebe i tvoje sreće da napustim i klub i reprezentaciju, samo da bi tebi dao slobodu i da bi otišla od mene!", prisjetim je na period kada sam želio razvod.

"Ja to nisam željela, nisam željela da se razvedemo!"

"Ali ja to nisam znao, samo sam želio mir za tebe iako te nisam dobro ni poznavao. Tražio sam glupi razvod iako sam gajio neke osjećaje prema tebi! A šta si ti uradila? U periodu dok smo se voljeli i dok si govorila kako ne možeš bez mene ostavila si me na  samo jedan njegov poziv.", možda nije vrijeme da izbacim sve ovo iz sebe, ali ne mogu da se suzdržim.

"Žao mi je, kajem se zbog toga i sam znaš koliko. Sve bih dala da to mogu ispraviti."

"Pa i možeš, ne vraćaj se na taj prokleti posao koji nam je samo tugu i nesreću donio!"

"Ja to od tebe nikad ne bih tražila!", tiho doda.

"Jer moj posao ne može da nam donese toliku nesreću, ali i da tražiš od mene, ja bih to uradio. Sve za tebe i našeg sina.", kažem joj glasnije iako je želim da povisujem ton.

"Ovo bi tražio od mene da je bilo koji posao u pitanju ili samo što je ovakav kakav jeste?",upita ozbiljno gledajući u mene.

"Da je bilo kakav drugi, normalan posao zbog kojeg neću strahovati da li ću te izgubiti ili ne, ne bih riječ rekao. Nemam ništa protiv da radiš nešto, sposobna si za mnoge stvari ali ovo nije za tebe, niti za naš život.", smireno joj govorim nadajući se da će shvatiti moje riječi.

"Mislila sam da ti je stalo do moje sreće, ali tebi je samo do tebe stalo.", ne mogu da vjerujem koliko tjera inat. Sad ćemo se još i posvađati.

"Ne razumiješ me, stalo mi je zbog toga ovo sve i govorim. Molim te shvati me! Šta želiš? Da se opraštaš svaki od mene i sina svaki put kad ideš na taj posao? Da nas ostavljaš svaki put kao da je to zadnji dan da se vidimo? Treba li nam to?", želim da je urazumim.

"Šta ako ne želim? Šta ako želim da idem na posao? Šta onda?",glasnije upita kao da je ona u pravu, a ne ja.

"Desit će se nešto što ne želim, ti biraš.", kažem i okrenem se od nje.

"Šta biram?", vikne na mene pa je pogledam.

"Ili nas dvojica ili posao!",viknem dok stoji ukopana ispred mene.

"M-molim?", zamuckujući upita.

"Da,biraj. Moj sin neće proživljavati tarume, ne pada mi na pamet da i ja zajedno sa njim proživljavam teške trenutke kad ne moramo. Imamo sve i previše Alerie. Taj posao nikom nije donio dobro.", ne mogu više da normalno pričam sa njom, jer ona ne želi da me shvati.