• D O L U D I L A • |l.hernandez|

•34•

"Možeš li da otvoriš molim te? Ne znam zašto si onako otišao?", kucala sam na njegova vrata, znajući da me čuje.

"Lucas, molim te znam da me čuješ.", iako znam da me čuje ne otvara. Samo tako se naljutio, tačnije pobjesnio.

"Ne mogu da vjerujem, da nećeš otvoriti. Šta je s tobom?", lupim jače, pa ga to natjera da odmah otvori.

"Šta radiš Alerie? Znaš da nismo sami ovdje, momci odmaraju!", tiho kažem izvirujući na vrata.

"Pa lupam jer nećeš da otvoriš.", kažem i ja malo tiše, jer shvatim da je ovo ipak hotel.

"Dobro, sad sam otvorio. Možeš da ideš, i meni se spava.", kaže pa krene da zatvori vrata.

" Ma hej...", viknem i nogom zapriječim vrata. "Ti mene tjeraš?", upitam glasnije dok prelazi rukom preko lica.

"Tiše malo. Hoćeš da nas izbace?", tiše upita kroz zube, pokazujući svoju ljutnju.

"Možda bi to bilo najbolje. Inače nećemo moći drugačije da razgovaramo!", dođem do realnog zaključka.

"Sutra ćemo, umoran sam. Zaista sam umoran Alerie.", znam da laže, i da je za njegov "umor" kriv Pavard.

"Lucas dosta,zašto me tjeraš? Neću da idem. ", viknem pa me povuče unutra i zalupi vratima.

"Jesi normalna? Zašto to radiš? Koliko puta te moram zamoliti da budeš tiha?", upita me ljutito.

"Lucas pa tjeraš me. Šta mogu? Ne želiš me pustiti unutra!", mašući rukama mu objasnim kako nije lijepo ovo što radi.

"A zašto? Sigurno ne zato što si me branila pred Pavardom!", znala sam da je on upitanju.

"Dobro, pretjerao je. Nisam željela da me pogrešno shvatiš, izvini. Molim te oprosti mi.", priđem mu polahko na prstima dok stoji ispred mene bez imalo emocija.

"Zašto to nisi rekla pred njim?", ovo će malo duže da traje, s obzirom na njegovu ljutnju.

"Ma je li bitan on uopšte? Je li bitan on nama? Neka priča šta hoćeš? Je li znaš da te volim?", opet viknem malo na njega,jer tema "Pavard" me ubija.

"Izluđuješ me kad vičeš. Smiri se, evo sve je super. Samo budi mirna.", pokaže rukama da se smirim pa krene prema krevetu.

"Ti se nećeš smiriti dok ja ne odem i ne kažem mu sve.", dodam i krenem izaći.

"Stani, stani...", uhvati me za ruke i zalupi vrata.

"Nećeš nigdje ići. Sjedni tu sad kad si došla i šuti.", pokaže rukom na krevet.

"Neću.", odmaknem se od njega i naslonim na zid pored prozora.

"Ale! Dođi ovamo!", oglasi se pa čujem kako prilazi.

"Mogu li do svoje sobe barem?", okrenem se prema njemu.

"Zašto?", ovaj put tiho i nježno upita gledajući u moje oči.

"Želim da spavam.", kažem kratko i oborim pogled.

"Zašto ovdje ne možeš?", upita stavljajući ruku u moju kosu, prolazeći nježno kroz nju, izazivajući lude reakcije u mom tijelu.

"Nemoj...", kažem i krenem da maknem njegovu ruku, ali me preduhitri i povuče sebi.

"Srce ti drugačije govori...", šapne mi na uho dok držim zatvorene oči.

"Zar ti nisi ljut?", upitam ga dok me ljubi po obrazima.

"Pomozi mi da se odljutim...", iskezi se, pa ga udarim u rame.