MIRIS RUZA

Prolog

„ Šta si sada uradio? "
Pitao sam ga gledajući kako se nervozno šetka po sobi.
„ Uvalio sam se u problem. "
Seo je preko puta mene. „ Veliki problem. " Strah je vrištao iz njegovih prodorno plavih očiju.
Duboko sam uzdahnuo.
„ Kako mogu da pomognem? "

——
Samouvereno sam koračala ulicama meni nepoznatog grada vukući za sobom ogroman crni kofer. Blagi povetarac mrsio je moju svilenu plavu kosu. Sivi oblaci su se nadvili iznad grada. Pretilo je nevreme. Zaustavila sam taksi koji će me odvesti do mog novog početka. Pogledom sam upijala ovaj grad, ljude. Na prvi pogled činilo mi se kao mirno mesto. Beograd je bio savršen za moj novi početak. Daleko od svih nevolja i predrasuda. Ovde niko ne zna ko sam.
Vozilo se zaustavilo ispred ogromne zgrade. Dom za učenike.
Nakon što sam platila, par trenutaka sam stajala ispred. To je to Matea. Tvoj novi život zvanično počinje.
Žena na recepciji me je ljubazno dočekala. Dala mi je ključ moje sobe koju ću deliti sa još njih troje.
Pogledala sam na privezak, a onda na vrata ispred mene. Soba 204. Bila je dosta lepo urađena. Formalna, svakome bi se svidela. Zidovi su bili okrečeni u belo. Nameštaj u dnevnoj sobi bio je siv, dok se kuhinja uklapala uz čisto bele zidove. Sa obe strane sobe bilo je po dvoje vrata na jednom zidu. Na jednim od njih ugledala sam svoje ime. Nije bila preterano velika. Zapravo, bila je možda čak i previše mala. Bila je dovoljno velika da stanu krevet, radni sto i ormar. Ipak, za druge stvari nisam imala mesta. Bila je nekako skučeno na šta definitivno nisam navikla.
Stvari sam stavila u beli ormar, a onda se bacila na krevet koji je takođe bio bele boje. Osećala sam se kao u ludnici. Ovoj sobi je nedostajalo malo mene.
„ Stigla je! " , rekla je devojka plamene kose gledajući u mene. Pored nje stajala je još jedna devojka, zelene kose. Zbunjeno sam ih gledala dok mi riđokosa devojka nije prišla i pružala mi ruku.
„ Petra. ", veselo mi se predstavila.
„ Matea, drago mi je. " , uzvratila sam joj osmehom na licu.
„ Ema. " , zelenokosa devojka mi se takođe predstavila.
P: „ Šta radiš? Nadam se ništa, jer te nas dve vodimo u obilazak. "
Obavestila me je oblačeći jaknu.
M: „ Obilazak? Kiša će svakog trenutka početi. " , pogledala sam kroz prozor.
E: „ Nije valjda da se plašiš obične kiše? "
M: „ Idem po jaknu, dolazim za minut. "
Zadovoljno su se nasmejale.

Ne znam da li ste vi očekivali, ali ja definitvno nisam očekivala da ću danas postaviti novu priču. Odmah ću vam reći da se neke stvari neće poklapati sa Damjanovom pričom zbog toga što je vremenski nemoguće. Možda ste se zbunili, ali Matea je žensko samo je fora na koji način ste izgovorili ime hahaha. Početak je možda malo dosadan, ali nemate pojma šta vas čeka.