MIRIS RUZA

29. deo

Izašla sam iz doma kada mi je zazvonio telefon. Zvao me je Aleksa.
A: „ Gde si? "
M: „ Upravo sam izašla. Ti? "
A: „ Imao sam neka posla blizu pa sam mislio da te pokupim, ali ako si zauzeta.. ", prekinula sam ga.
M: „ Nisam zauzeta. Izašla sam malo da se prošetam, društvo bi mi bilo dobrodošlo. "
A: „ Sačekaj me onda, tu sam za najviše pet minuta. ", rekao je, te prekinuo slušalicu.
Otkako sam se vratila videli smo se svega dva puta i moram da priznam da mi nedostaje njegovo prisustvo. Sviđa mi se njegova energija i svojim ponašanjem mi uliva nadu da će sve biti u redu.
Neko me je ćušnuo po glavi, te sam se okrenula i ugledala Ognjena.
M: „ Heej. ", namršteno sam rekla hvatajući se za glavu.
O: „ Koga čekaš? ", seo je pored mene.
M: „ Aleksu. ", odgovorila sam. „ Bio si kod Nikole? "
O: „ Da, naravno. ", sumnjičavo sam ga pogledala kada sam čula nervozu u njegovom glasu. „ Ne gledaj me tako. "
M: „ Gde si stvarno bio? ", uzdahnuo je.
O: „ Bio sam kod Petre, ali nemoj nikome da kažeš. Zadaviće me. ", nasmejala sam se.
M: „ Slatki ste mi, ali ako imaš nameru samo da se poigraš sa njom odmah je zaobiđi. "
O: „ Kada sam ja iskoristio devojku? To mi više liči na Nikolu. "
M: „ Ne znam ja šta prolazi kroz vaše muške mozgove. Morala sam odmah da te upozorim. ", nasmejao se.
O: „ Dobro me poznaješ. Znaš da nikada ne bih uradio tako nešto. "
M: „ Ne znam kako je u skorije vreme, ali kada smo se družili menjao si devojku na svake dve nedelje. "
O: „ To nije iskorišćavanje. Samo sam zaljubljive prirode. "
Krenula sam da mu odgovorim, a onda se čulo sviranje trube. Skrenula sam pogled na beli auto koji se parkirao ispred nas.
M: „ Ovo je Aleksa. ", rekla sam, te ustala.
O: „ Jeste li vas dvoje zajedno? ", zastala sam i okrenula se.
M: „ Samo prijatelji. Hoćeš da ga upoznaš? "
O: „ Hajde da upoznamo tvog navodno prijatelja. "
M: „ Nije navodno. Stvarno smo samo prijatelji. "
O: „ Nadam se da je tako. Ti znaš da ja i dalje stojim za tebe i Nikolu. "
M: „ Nikola i ja smo završena priča. Među nama više ništa neće biti osim prijateljstva. "
O: „ Svi znamo da to nije istina. ", rekao je, te malo požurio ispred mene kada je video da je Aleksa izašao iz kola.
O: „ Ja sam Ognjen. ", pružio mu je ruku. „ Ti si Aleksa, znam. Matea mi je pričala o tebi. Kaže da si joj vrlo drag drug. ", naglasi poslednju reč, a ja poželim da se ova kola magično upale i pregaze me.
M: „ Znaš Ognjene, Aleksa i ja stvarno žurimo. Vidimo se kasnije. "
O: „ Naravno, neću da vam ometam druženje. ", ponovo naglasi poslednju reč. „ Drago mi je da smo se upoznali. "
A: „ Takođe. ", nasmejano kaže, te uđe u kola.
M: „ Ubiću te. ", pogledam u Ognjena, a on se samo nasmeje.
O: „ Jesam li rekao nešto pogrešno?", samo ga pogledam i uđem u kola.
A: „ I? Gde idemo? "
M: „ Ja sam planirala da se prošetam. "
A: „ Znam savršeno mesto za to. "
Vozili smo se neko vreme i tišinu je ispunjavala samo tiha muzika sa radija. Nismo znali o čemu da pričamo, ali nije ni bilo toliko bitno, jer je bilo prijatno.
Zaustavio se ispred neke šumice, a ja sam ga zbunjeno pogledala.
M: „ Planiraš da me ubiješ ili? ", nasmeje se.
A: „ Vrlo moguće. Znaš da iznerviraš čoveka. ", kaže, te izađe iz auta. „ Znam ovo mesto kao rođenu kuću. Stalno dolazim ovde. "
M: „ Nadam se da je tako, jer poslednje što mi sada treba je da se izgubim. "
A: „ Znaš, hteo sam da pričam sa tobom o nečemu, ali sve vreme sam imao osećaj da je prerano. ", zbunjeno ga pogledam dok se u meni pojavi doza straha. Neće valjda da mi sada izjavi ljubav? „ Otkako sam te upoznao nekako si mi čudna. Ne mislim ništa loše, samo me to malo brine. Izgleda kao da kriješ neku veliku tajnu i da te je strah. Vidi ti se u očima. Samo sam hteo da ti kažem da ako ikada budeš želela da pričaš o tome ja sam ti uvek dostupan. "
M: „ Uf dobro je. ", kažem sa olakšanjem. „ Mislila sam da ćeš mi izjaviti ljubav. ", nasmeje se.
Na trenutak ga pogledam premišljajući se da li da mu kažem istinu ili ne. Šta ako ga uplaši istina o meni? Nisam osoba koja se plaši, ali drage osobe su mi veoma bitne. A Aleksa je bio jedna od tih osoba.
Klimnem glavom potvrđujući sebi da je ispravna odluka da mu sada sve ispričam.
Pričajući mu sve od početka pa do dana današnjeg proživela sam te dane ponovo. Emocije su me napale i ja sam se našla uplakana u njegovom zagrljaju.
A: „ Nemoj sebe da kriviš. To je bila njena odluka. Niko osim nje nije odgovoran za njenu smrt. "
M: „ Ne shvataš. Da nije bilo nas ona ne bi ni pomislila na tako nešto."
A: „ Ti ne shvataš. Ona je mogla da vas odbije zar ne? Izabrala je svoj put koji ju je odveo u propast. "
To su bile reči koje sam pre svakodnevno slušala. „ Nisi ti kriva. ", rečenica mi se urezala u mozak koliko je često puta ponovljena. A nijednom mi nije pomogla. Bila sam ja kriva. Zapravo, nas troje smo bili krivi i to ništa nije moglo da promeni.
A: „ Pomoći ću ti. ", momentalno sam odmahnula glavom.
M: „ Nećeš se mešati u ovo Aleksa. Dovoljno je opasno što uopšte znaš. Nemoj da me nateraš da se pokajem što sam ti ispričala. "
A: „ Neću imati mira, ako barem nešto ne učinim. Ne mogu da sedim skrštenih ruku dok ti neko šalje preteće poruke. "
M: „ Ništa mi nije stizalo otkako sam se vratila. Možda je prestalo. "
A: „ Oboje znamo da to nije istina. Ako je neko pokušao da ubije tvog brata, sigurno neće stati tu. "
M: „ Obećaj mi da se nećeš mešati. ", molećivo ga pogledam.
A: „ Znaš da ne mogu to da obećam. Ja sam odlučio svidelo ti se to ili ne. "

Evo jedan nastavak pre nego što krenem. Imam danas pismeni iz matematike i moram ranije da dođem u školu da bi mi drugarica objasnila jer bukvalno ne kontam ništa.