MIRIS RUZA

14. deo

Ožiljci koji sam imala na telu su mi oduvek bili nesigurnost. Zbog toga nisam volela da nosim ništa što bi mi previše otkrivalo noge gde je ožiljaka bilo najviše.
Nisam ih mrzela, naprotiv. Svaki od njih je predstavljao lepu uspomenu čak iako je bila bolna. Podsećali su me na stare dane, na sve zabavne trenutke i na njih troje.
Crna uska haljina mi je dosezala nešto malo iznad kolena. Duga plava kosa je bila totalni kontrast onome što sam obukla.
Nije mi bilo do izlaženja. Kome bi bilo da je na mom mestu? Našla sam narukvicu mrtve najbolje drugarice, a što je najgore nemam čak ni ideju ko bi mogao da stoji iza toga. Samo znam da je ko god to ostavio u mojoj sobi psihopata. Ognjen i Nikola su ubeđeni da je sahranjena sa narukvicom. A ako je to tačno, značilo bi da je neko iskopao njen grob.
Čulo se kucanje na vratima. Sekund kasnije se pred njima pojavila Petra.
P: „ Jel to tetovaža? ", pitala je gledajući u moje rame.
M: „ Da, imam je već dve godine. "
P: „ Ali tada si imala samo 15 godina. "
M: „ Imala sam druga koji je tetovirao."
P: „ Zašto baš ruža? "
M: „ Volim ih. "
Klimnula je glavom.
P: „ Jesi li spremna? Ognjen i Nikola nas čekaju. "
M: „ Izlazim za minut. ", rekla sam, te sačekala da ona izađe. Otvorila sam prvu fioku komode kako bih u nju ostavila narukvicu.
M: „ Nikola! Ognjene! ", pozvala sam ih.
O: „ Šta je bilo? "
M: „ Zatvorite vrata. "
O: „ Šta ti je? Izgledaš kao da si videla duha. ", rekao je dok je Nikola zatvrao vrata.
M: „ Pogledajte šta sam našla. "
Iz fioke sam izvadila pištolj. Njihov pištolj! Šta on radi kod mene?!
N: „ To je naš pištolj. ", tiho je rekao pogledavši u Ognjena.
O: „ Šta će kod tebe? ", pitao je uzimajući mi ga iz ruke.
M: „ Ja..ne znam. Htela sam da ostavim narukvicu tu, a onda sam ugledala pištolj. Kunem vam se, nisam ga uzela. Ne znam šta će kod mene. "
N: „ Ne moraš da se pravdaš Matea. Verujemo ti. "
Kamen mi je pao sa srca. Ne znam šta bih radila da mi ne veruju. Nas četvoro smo bili nerazdvojni. A kada kažem nerazdvojni stvarno tako mislim. Šta god smo radili, radili smo zajedno. Bili smo drugačiji od ostale dece. Tako mladi smo se upoznali sa lošim stranama sveta i tako mladi smo postali deo tog sveta. Na njih sam uvek mogla da računam.
O: „ Koliko vremena provodiš u sobi? "
M: „ Tu sam po ceo dan. Jedino kada je škola ili idem na borbe. "
O: „ Verovatno tada i uspe da uđe. Samo ne kapiram kako. "
N: „ Neko je uvek tu. Pogotovo Ema koja po ceo dan bleji u dnevnoj. Kako onda ne čujemo kada uđe? "
M: „ Šta ako se taj neko predstavio kao neko ko me poznaje? Možda su ga one pustile. "
Istrčali smo iz sobe. Petra i Ema su nas čekale u dnevnoj.
E: „ Dobro ste se setili! Šta ste uopšte radili tamo toliko dugo? "
N: „ Da li je neko ulazio ovde? ", odmah je prešao na stvar. „ Zapravo u njenu sobu. "
Zbunjeno su se pogledale.
P: „ Dolazila je njena starija sestra da joj donese neke stvari. "
O: „ Kako je izgledala? "
E: „ Imala je tamnu kosu i smeđe oči. Zašto? "
Pogledala sam u njih dvojicu. Par sekundi smo ćutali. Njih dve zato što nisu znale o čemu se radi, a nas troje zato što smo i previše bili upućeni u situaciju.
M: „ Nemam stariju sestru. "

Koja dramaaa. Inace jos malo idem u skolu i imam pet casova usluzivanja znaci RIP 💀