MIRIS RUZA

21. deo

Proteklih nedelju dana provela sam uglavnom sa Aleksom. Prirastao mi je srcu uprkos kratkom vremenu koje smo proveli zajedno. Znala sam da je to greška i da sam trebala da ga držim podalje od sebe, ali nisam mogla.
Nakon još jednog provedenog dana sa njim, ušla sam u svoju sobu. Zastala sam kada čula tihe glasove u dnevnom boravku.
N: „ Ne možemo da joj kažemo, poludeće. "
O: „ Nikola ne glupiraj se. Kako možemo da joj prećutimo ovo? "
N: „ Ako joj kažemo onda moramo dobro da je pripremimo. Devojku će šlog strefiti. "
O: „ Moramo da joj kažemo. Nikada nam neće oprostiti, ako prećutimo. Znaš da joj je Eleon sve na svetu. "
Čuvši ime mog brata srce mi je na trenutak zastalo. Nisam mogla da dišem.
Brzinom svetlosti sam se našla u dnevnoj sa milion pitanja.
M: „ Šta se desilo Eleonu? Je li dobro? ", uspaničeno sam ih pitala.
Razmenili su poglede, a onda mi je Ognjen prišao.
O: „ Doživeo je saobraćajnu nesreću. Teško je povređen i male su šanse da će preživeti. "
Oči su mi se napunile suzama. Jedva sam dolazila do daha.
Brisala sam suze koje su se uporne vraćale, pokušavajući da progovorim.
M: „ Moram da idem. Odmah. ", zamucala sam.
Nikola me je pogledao, a onda otišao do svoje sobe. Nekoliko sekundi kasnije vratio se sa ključevima njegovih kola.
N: „ Idemo. "
Ušli smo u njegova velika crna kola zatamljenih prozora i krenuli.
Vladala je tišina koju su povremeno prekidali moji jecaji koje nisam mogla da zaustavim.
Eleon mi je sve na svetu. Uprkos našim svađama koje su se često dešavale i koje su jedan od mnogih razloga zašto sam se preselila u Beograd, volim ga više od sebe. Bez njega ne bih bila ono što sam sada. Naučio me je svemu. Kako da preživim, kako da se nosim sa krivicom. On je bio deo moje duše.
Već je svanulo kada smo stigli do Opšte bolnice Kotor.
Žena srednjih godina, šatirana u plavo, rekla nam je gde se nalazi Eleonova soba.
Kada smo stigli tamo, na neudobnim plavim stolicama sačekala nas je moja majka. Nervozno je cupkala nogom sve vreme gledajući na ručni sat.
Primetivši me, skočila je sa stolica, te mi prišla. Poljubila me je u obraz, a onda me uputila u dešavanja.
„ Lara i Eleon su doživeli saobraćajnu nesreću. Udario ih je kamion koji je išao pogrešnom trakom. Oboje su u rizičnom stanju, ali kažu da je Lari gore zbog zdravstvenih problema koje je imala i pre nesreće. Trenutno su oboje na operaciji. ", pričala mi je kao da ne priča o svom detetu. Osim nervoze za koju mi čini da je prouzrokovana nečim drugim, nije pokazala ni trunku zabrinutosti za svog sina.
„ Možeš li da ostaneš ovde? Zakasniću na posao, a imam važan sastanak. "
Užurbano je pričala uzimajući svoje stvari sa stolica. Nakon što je obukla kaput i uzela svoju torbicu bez pozdrava je otišla.
Sela sam na njeno mesto, te stavila ruke preko lica naslonivši ruke na kolena. Trenutno nisam mogla ni da se nerviram oko njene empatije koju apsolutno nije imala prema svom sinu, a bogami ni meni.
Osetila sam nečije ruke na mojim leđima, te sam glavu preusmerila ka Nikoli koji je sedeo pored mene.
Jako sam ga zagrlila naslanjajući svoju glavu na njegove črvste grudi koji su do sada previše puta pružale utehu.
M: „ Ako im se nešto desi, ja.. ", prekinuo me je.
N: „ Neće se ništa desiti. Jaki su oni. "
Doktor je izašao iz jedne od operacionih sala, te sam ja momentalno skočila i prišla mu.
M: „ Kako su? Hoće li preživeti? "
D: „ Mogu li znate Vaše ime? "
M: „ Matea Stojanović. "
D: „ Vaš brat je i dalje na operaciji. ", kratko je odgovorio, a onda krenuo da prođe pored mene.
M: „ A Lara? "
D: „ Bojim se da Vam to ne mogu reći. "
M: „ Njoj niko neće doći, doktore. Ja sam joj jedina porodica. ", duboko je uzdahnuo, a onda me pogledao pravo u oči.
D: „ Trenutno spava, ali i dalje nije sigurno da li će preživeti. Izuzetno je slaba. Čudo je što je uopšte preživela, a nije umrla na licu mesta. "
M: „ Mogu li da je vidim? "
Par minuta se premišljao, a onda mi odgovorio.
D: „ Ne bi trebalo da Vas pustim, ali pitanje je da li će preživeti. "
M: „ Hvala Vam. "
Pokazao mi je njenu sobu u koju su je prebacili, te sam ušla.
Ležala je na krevetu zatvorenih očiju i bledog lica. Pripala mi je muka kada sam ugledala sve ogrebotine i rane na njenom telu.
Sela sam na stolicu pored njenog kreveta, te je uhvatila za ruku.
Podjednako je volim kao i Eleona. Možda nismo u rodu, ali bila je tu uz mene kada mi je trebala. Bila mi je kao majka koju nikada nisam imala.
Polako je otvorila oči, te sam ja ustala sa stolice.
M: „ Idem po doktora. ", stegla mi je ruku.
L: „ Sačekaj. ", rekla je slabim glasom. Jedva je pričala.
M: „ Kaži. Jel ti treba nešto? "
L: „ Ovo nije bila nesreća. "
Nisam uspela da odreagujem na njenu izjavu. Na ekranu se pojavila ravna crta propraćena pištavim zvukom.
Doktori su uleteli u sobu dok sam ja stajala ukopana u mestu.
„ Molim Vas da izađete. ", jedna od medicinskih sestara mi se obratila. Kada je shvatila da se neću pomeriti, sama me je isterala napolje.
Pred očima mi se zacrnilo i nakon toga sam osetila hladne pločice ispod sebe.

Stvarno ne znam kada sam sam ja postala ovako neaktivna. Bila sam ubedjena da sam juce postavila deo kad ono to bilo pre cetiri dana...Bicu aktivnija obecavam znaci svaki dan od sada idu nastavci. U poslednje vreme sam mnogo izlazila i totalno sam zaboravila na ovu pricu. Mislim necu ipak da postanem -vestica- koja postavlja jednom u sto godina