MIRIS RUZA

40. deo

Spremila sam se za izlazak sa Aleksom, te izašla iz sobe.
U dnevnoj sam srela Eleona, Ognjena i Nikolu kako nešto pričaju uz gajbu piva pored njih.
M: „ Kakvo je ovo druženje bez mene, je li? "
O: „ Pa ti izlaziš sa onim tvojim..kako se beše zove? "
N: „ Aleksandrom. ", prevrnem očima znajući da mu je namerno pogrešio ime.
M: „ Izlazim sa Aleksom. ", naglasim njegovo ime.
E: „ Gde se nalazite? Jel možeš sama ovako kasno? "
M: „ Dolazi po mene, a onda ne znam gde idemo. Nismo se još uvek dogovorili. "
E: „ Oho, pa ti si našla nekog dzentlmena. "
O: „ Dajem ruke, ako nije gej. ", njih trojica se nasmeju dok ja zinem.
M: „ Mogu li znati razlog vaše mržnje prema njemu? Baš je dobar lik. "
N: „ Ne mrzimo ga. Samo donosimo očigledne zaključke. ", klimnem glavom.
M: „ Očigledno vam ne ide to zaključivanje. "
O: „ Videćemo. "
Stigne mi poruka od Alekse da je stigao, te ja bez pozdrava izlazim iz kuće. Nasmejem se kada ga ugledam kako izlazi iz kola, te mu potrčim u zagrljaj.
M: „ Napokon mogu ponovo da te viđam svaki dan. ", radosno kažem.
A: „ Barem dok ti se ne završi raspust. "
M: „ Vratila sam se za zauvek. ", iznenađeno me pogleda.
A: „ Otkud to? "
M: „ Pričaćemo posle. Imam osećaj da nas Eleon, Ognjen i Nikola upravo špijuniraju. "
Oboje se okrenemo prema kući, te ugledamo tri glave na prozoru. Sva trojica se nasmeju, mahnu nam, a onda se izgube iza zavese.
M: „ Kreteni. ", prokomentarišem ulazeću u kola.
A: „ Gde želiš da idemo? ", slegnem ramenima.
Čudno je kada se posle toliko godina vratiš negde odakle si toliko bežao. Svaki kutak me podseća na moj stari život. Tek sada shvatam koliko sam se zapravo promenila i sazrela, ali mi nimalo nije drago zbog toga. Promenila sam se, jer sam pokušala da zaboravim. Usredsredila sam se na školu i ocene da bih zaboravila na Ognjena, Nikolu i najviše Kaću. Ali izgleda da mi je život priredio mnogo toga od čega ne mogu da pobegnem.
A: „ Jel sve u redu? ", zabrinuto me pogleda.
M: „ Samo mi je čudno što sam se opet vratila ovde. Previše uspomena. "
A: „ Dobro, onda idemo tamo gde sam siguran da nemaš nijednu uspomenu. ", zbunjeno ga pogledam. „ Skoro su otvorili neki kafić i siguran sam da nisi bila tamo. "

Nakon što nam je stigla kafa koju smo naručili, odlučila sam da pokrenem temu o kojoj već neko vreme razmišljam.

M: „ Htela sam da te pitam nešto. "
A: „ Slušam. ", kaže uzimajući šolju kafe u ruke.
M: „ Onaj tvoj drug koji radi u policiji. Jel bi mogao da nam pomogne? "
A: „ Ipak si se predomislila? "
M: „ Jesam. Tragovi koje smo našli nam ništa ne znače, ali uz pomoć nekog iz policije bi nam mnogo značili. ", klimne glavom.
A: „ Naravno. Mogu odmah da ga pozovem ako želiš. "
M: „ Hvala ti. "
A: „ Nema potrebe da se zahvaljuješ. Uvek sam tu ako ti nešto zatreba. ", kaže uzimajući telefon iz dzepa.
Okrene broj njegovoj druga, te par trenutaka sačeka da se javi.
A: „ Jesi li slobodan sada?...Odlično, naći ćemo se u ovom novom kafiću, moram nešto da te zamolim...Vidimo se. ", završi poziv, te pogleda u mene. „ Tu je za pet minuta. "
Za manje od pet minuta prišao nam je visok dečko tamne kose i svetlo smeđih očiju. Pozdravi se sa Aleksom, a onda meni pruža ruku.
„ Viktor, Aleksin drug. "
M: „ Matea. ", nasmejem se.
Uzme stolicu sa praznog stola, te je smesti između mene i Alekse.
M: „ Nisam Vas očekivala ovako brzo. ", iznenađeno kažem.
V: „ Živim u zgradi preko puta i molim te nemoj da mi persiraš. Osećam se kao da sam na poslu. "
A: „ Slušaj, Matei treba tvoja pomoć zato što si policajac, ali ne želi da mešaš policiju u ovo. "
V: „ Da ne mešam policiju, ali vam treba pomoć policije? ", pogledom i intonacijom nam pokaže koliko to glupo zvuči.
M: „ Želim da saznam nešto, ali ne želim da mešam policiju dok ne saznam i vidim o čemu se radi. A da bih saznala treba mi pomoć nekog iz policije. "
V: „ Šta je tačno u pitanju? "
M: „ Imala sam drugaricu, Kaću, koja je umrla. Posle njene smrti preselila sam se prvo u Španiju, a onda sam upisala srednju u Beogradu i tada su počele da se dešavaju čudne stvari. Prvo su mojim drugovima nestale stvari, a onda su se odjednom pojavile kod mene. Posle toga sam pronašla Kaćinu narukvicu iako sam sigurna da je sahranjena sa njom. A na kraju, neko mi je napunio sobu lažnim crnim ružama i posle toga su moj brat i njegova devojka imali saobraćajnu nesreću. Oboje su sigurni da je nameštena i to smo dokazali. Problem je što taj čovek koji se slupao u njih ne zna za koga je to uradio. Jedan dan mu je stigao paket sa slikama njegove ćerke i pismom gde je pisalo šta treba da uradi ili će je u suprotnom povrediti. Dao nam je taj paket i broj, ali broj je posle nesreće deaktiviran. Pa smo se pitali da li bi nam ti mogao pomoći oko toga. "
V: „ Ta nesreća. ", namršteno me pogleda. „ Jel su u njoj bili Lara Mihajlović i Eleon Stojanović? ", zbunjeno klimnem glavom, a on lupi o sto. „ Znao sam! "
A: „ Šta si znao? "
V: „ Da nije u pitanju obična saobraćajna nesreća! Bilo mi je previše sumnjivo. Čovek koji je vozio kamion, Dimitrije, nije imao ni kap alkohola u sebi kada se nesreća desila, a svuda piše da je bio pijan. Rekli su mi da se ostavim toga, ako ne želim da ostanem bez posla. "
M: „ Jel to znači da ćeš nam pomoći ili ništa od toga? "
V: „ Pomoći ću vam. Dođi sutra u stanicu sa tim dokazima koje imaš. Uradiću sve što je u mojoj moći da vam pomognem. ", zadovoljno se nasmejem.
M: „ Hvala. "

Pogodite ko se setio da postaviii neštoo. Inače ne bih postavila, ali kao bilo mi je dosadno. Btw danas nisam išla u školu, jer sam se pravila da me boli stomak. I bukvalno imam veliku želju da obrišem ovu priču, ali neću samo iz jednog razloga.